Žarko Trebješanin – DUBINSKA PSIHOLOŠKA ANALIZA VOĐE I NJEGOVOG ODNOSA SA NARODOM

Tekst objavljen u dnevnim novinama DANAS

Ninus Nestorović aktuelne sociološke, psihološke i antropološke probleme našeg društva, naroda i pojedinca zahvata široko i duboko. On na satiričan misaoni način razmatra i kritukuje vlast, vođu, srpski narod, podanički mentalitet, mitomaniju, izopačen sistem vrednosti, ali brojne institucije vladu, crkvu, medije, posebno, televiziju.

Jedna od naših najpostojanijih, najpogubnijih i najskupljih kolektivnih zabluda i izvor mnogih velikih društvenih nevolja jeste bezuslovna vera u svemogućeg i bezgrešnog Vođu. Radoje Domanović sa svojom reskom kritikom podaničkog mentaliteta i mazohističke odanosti Vođi, koja je skupo koštala srpski narod, ništa manje je aktuelan i danas, nego što je to bio stodvadeset godina ranije, u vreme kada je napisao svoje antologijsko delo „Vođa“ (1901)!

Dubinska clanak

Veliki vođa u vizuri satiričara

O njemu Velikom, Mudrom vođi naši su aforističari (Aleksandar Baljak, Slobodan Simić, Rade Jovanović, Ilija Marković i drugi) napisali briljantne aforizme, dostojne da uđu u svetsku antologiju antidogmatske misli. Jedan od naših danas najubojitijih, najbeskompromisnijih i najznačajnijih aforističara, Ninus Nestorović, u svojoj najnovijoj knjizi Bože uprosti nam (Prometej, Novi Sad, 2020), svoje zaoštreno satirično pero uperio je na Velikog vođu.

Da li je društvu u kojem živimo tiranija ili demokratija? Odgovor Nestorovića je duhovit i tačan: Srbijom ne vlada tiranija, /nego buranija! Koji je to onda, od poznatih oblika vladavine? Sa stručne, politikološke i sociološke strane gledano ludilo je najčešći oblik vladavine u Srbiji, konstatuje ovaj naš aforističar. Izgleda da je ludilokratija tokom vekova postala naša tradicija, naša specifičnost i naša – sudbina.

Kad god sam pomislio da niko od nas

nije toliko lud da vlada Srbijom,

uvek se ispostavilo da jeste.

            Srbijom po nekom nepisanom pravilu ili adetu vladaju oni koji su arogantni, drski, impulsivni i psihički neuravnoteženi. Od Vođinog raspoloženja i čejfa zavise mnoge dalekosežne, sudbonosne odluke, te otuda svi pomno i zabrinuto prate promene mentalnog stanja Gospodara. Naš satiričar ironično, s tobož olakšanjem primećuje da je Vođi sada bolje.

Vođino psihičko stanje se značajno popravilo.

Na početku svoje političke karijere

svađao se sa celim svetom,

a sada se svađa još samo sam sa sobom!

Veliki vođa je autokratski tip vođe, on u svojim rukama drži svu moć, on je apsolutni vladalac i zato nema saradnike, već podređene kojima izdaje naređenja, a svojim podanicima on se obraća s božanske visine, opšti s njima isključivo jednosmerno, daje izjave, objave, saopštava naredbe i zabrane o kojima nema rasprave.

On je opsednut samim sobom, svojom veličinom, sposobnošću, vizijom, pameću i marljivim radom za „dobro naroda“. Zaljubljen je u svoju sliku koja se beskrajno multiplicira na plakatima, bilbordima i ne silazi sa TV ekrana, a ima ga, Bogu hvala, na gotovo svim televizijskim stanicama.

Skoro sve je u Srbiji moguće uraditi,

ali brod iz boce i vođu iz televizora

niko ovde ne može da izvadi!

 Ako pažljivo pročitamo Nestorovićevu, od aforizama satkanu satiričnu studiju Vođinog lika, otkrićemo bitne crte karaktera, koje se prilično poklapaju sa onim koje nalaze i psiholozi.

    Narcizam. Celokupnim svojim nastupom, ironičnim osmehom Vođa odaje svoju oholost i sujetu. Njegovu samozaljubljenost otkrivaju aforizmi u kojima su varirane teme Vođe sa televizorom, video-bimom i ogledanjem (redizajniran motiv Narcisa). On uživa u svom grandioznom Ja i živi u svom izmaštanom, idealnom, nepostojećem svetu, izvan realnosti.

    Impulsivost, nekontrolisani bes. Vođa ne trpi frustracije, osujećenje potreba, pa i na najmanju narcističku povredu lako pobesni, ako mu neko – voditelj, novinar ili opozicionar -, povredi sujetu. Tada reaguje nepromišljeno, nerazumno, na svoju, ali i na štetu svih nas.

    Arogancija, nadmenost. Vođa sadržajem i načinom govora, ali i mimikom, ironičnim, usiljenim osmehom, neprestano iskazuje svoju nadmoć i prezir prema drugima, podređenima (saradnicima, ministrima, građanima). Ubeđen je da se u sve najbolje razume, od filozofije, ekonomije, sociologije, medicine preko geografije, istorije, pa do fudbala.

    Prkos, inat, svađalački stav. Diktator je često u karakterističnoj pozi kočopernog, prgavog derišta koje tera inat sa građanima, opozicijom, „lažnom elitom“ i svetskim moćnicima. On se uvek bori sam protiv svih. A bori se i protiv sebe samoga, svađa se sa sobom i „živ se pojede“.

Naš satiričar je uspeo da izvrši preciznu psihološku analizu mentalnog sklopa jednog despota i da nam dočara njegovu najmračniju stranu. Ispod maske nacionalnog harizmatskog Vođe, otkriva nam lucidni satiričar, krije se sebična, bezobzirna, neosetljiva i narcistička osoba, koje iz sujete i inata često vuče bezumne, iracionalne, destruktivne i samodestuktivne poteze.

Tajna veza naroda i vođe

Ninus Nestorović na svoj originalni književni, satirični način preispituje složen i ambivalentan odnos Vođe i naroda, gde niko nije nevin. Jasno je da nema kulta Vođe bez njegove propagandne mašinerije koja ga kreira i koja, posredstvom medija, lansira božanski imidž. Ali isto tako ne sme se zaboraviti i to, da bez njegovih obožavalaca, bez podanika koji saučestvuju u stvaranju kulta, a onda ga pobožno održavaju i neguju, takođe, nema kulta savršenog, genijalnog Vođe. Ukoliko su podanici nemoćniji, neobrazovaniji i gluplji, utoliko u njihovoj projektovanoj, idealizovanoj slici Vođa postaje moćniji, mudriji, pametniji! Nestorović savršeno dobro razume i literarnim sredstvima artikuliše ovaj suptilni psihološki mehanizam.

Mi smo od budale napravili genija,

a onda je taj genije od svih nas napravio budale!

Podanici ne mogu da pobegnu od svog udela u biranju vlastite nesrećne sudbine. Učestvovali su u stvaranju destruktivnog čudovišta koje se predstavljalo kao spasilac, a onda kada se ono otrglo i kada je zgrabilo svu vlast, pokazalo je svoje pravo, rugobno lice i opasne namere. Tražili ste, gledajte! Imali ste priliku da birate i dobili ste što ste i tražili. Izbor je bio samoubilački. O tome, ne slučajno, iz terapeutskih razloga, aforističar govori u prvom licu množine, ne u trećem (lakše se guta gorka istina kada se kaže mi, a ne oni).

Mogli smo da biramo: ili on ili mi.

I mi smo izabrali njega.

Naš aforističar nemilosrdan je posebno prema fanatičnim pristalicama voljenog Vođe, onima koji oduševljeno svuda i na svaki način, bez stida, čak s ponosom pokazuju svoju bezrezervnu odanost. Majstor jezika, „namještanja riječi“, što bi rekao Vuk, Nestorović ovde u prvoj rečenici vešto uklapa često korišćenu, poznatu sintagmu, da bi u drugoj napravio sjajan, efektan i neočekivan ironičan obrt.

 

I dušom i telom ste uz vođu?!

A gde vam je mozak?

 

Vođa, koji leporečivošću, ulagivanjem i demagogijom opčinjava i zavodi narod, pokazuje se kao zloćudni zavodnik, koji ima nečasne namere prema zavedenom, nevinom narodu.

Čim je primetio da se narod zaljubio u njega,

Vođa ga je odmah odveo u mrak …

 

 Aforističar ovde jezički i stilski efektno koristi jedan vešto izabran dvosmisleni izraz „odvesti u mrak“, koji predstavlja metaforu za propast, ali istovremeno i zgodnu erotsku aluziju.

Narod zaljubljen u Vođu je nekritičan, zaslepljen i zavisan od svog objekta ljubavi. Masa, što je još Frojd lucidno uočio, sav svoj ego libido preusmerava na Vođu, na brižnog, svemoćnog Oca nacije. Zaljubljeni podanici mistifikuju predmet svog obožavanja, idealizuju i uzdižu Velikog vođu u odnosu na koga se oni sami osećaju mali, bespomoćni, nedostojni i potpuno zavisni. Bez Njega, bez njegove mudrosti i milosti, čini im se, ne mogu ni da prežive. On im daje usmerenje, nadu, energiju i volju za životom. Slušajući svaki dan na „čarobnom ekranu“ njegove beskrajne monologe, opčinjavajuće priče o zlatnom dobu u kojem živimo, o svetloj budućnosti, podanici postaju gotovo hipnotisani i neizlečivo zavisni od njegovih milozvučnih, obmanjućih govora.

 

Lakše bismo se odvikli od droge, nego od vođe.

Manja je zavisnost.

 

            A kada prođe čarolija, kada se ljudi malo otrezne, kad shvate da je ta vezanost za vođu pogubna, da ih Veliki vođa zavodi i upropašćuje, nastaje velika muka odvikanja od zavisnosti.

 

Naš narod se teško odvikava

od svega onoga što mu škodi.

Od alkohola, masne hrane, duvana, vođa …

 

Velika književna vrednost Nestorovićevih satiričnih dragulja je prevashodno u njihovoj izbrušenosti. U njima nema ničeg suvišnog, nepotrebnog. Njihova lepota je u jasnoći, preciznosti i kratkoći. Njegove jezičke strelice su ubitačne jer su dobro zaoštrene i nepogrešivo, laserski precizno pogađaju u samo središte mete, u najbolniju tačku. Nestorovićevi satirični aforizmi su krajnje promišljeni, duboko proživljeni i zato su istinski subverzivni, opori, gorki i surovo tačni.

Tajna veličine i neodoljive privlačnosti Nestorovićeve knjige Bože, uprosti nam je u izvanredno inteligentnom i strogom odbiru aforizama od koje je sačinjena. (Ne treba mnogo pameti pa pretpostaviti da i naš izvrsni aforističar može da „zadrema“ i da napiše po neki osrednji aforizam, ali je dovoljno mudar i lišen sujete, pa ga neće objaviti). Na gotovo svakoj stranici ove sjajne knjige, nalaze se biser do bisera. Zato što je tako jezički kondenzovana, a misaono, semantički gusta i slojevita, višeznačna, ona se čita koncentrisano, sporo, sa uživanjem književnog sladokusca, koji svakim ponovnim čitanjem otkriva nova značenja.

Foto: Stefana Savić

 

Витомир Теофиловић – БЛАГО НИШЧИМА ДУХОМ

Нинус Несторовић, Боже упрости нам, Прометеј, Нови Сад, 2020.

Наслов је, већ самим тим што је структурално фаворизован par excellеnce, нека врста прозора или врата у књигу. Позната је шаљива изрека писаца – а древни идиом каже да је у свакој шали пола истине – да им је најтежа прва реченица романа. Наслов има још већу тежину.

Боже, упрости нам је вишеструка реинтерпретација најопштије молбе Богу. Несумњиво је да форма множине изузима или подразумева појединачну вољу, односно да изражава све или неке видове колективног – групног, националног, општељудског – обраћања, но глагол упрости уместо глагола опрости изазива дилеме. Кад прочитамо књигу у целости, увиђамо да је тај колективни субјекат наш национ и то не само у овом времену већ од памтивека, а смисао се своди на нашу вечиту недораслост изазовима око себе, на вечито несналажење у времену и простору. То вечито несналажење и сходно томе вечито испаштање имплицира потребу за откровењем те толико велике тајне да нам је потребна Божја помоћ да је разаберемо. То баца сасвим друкчију светлост на аутоперцепцију нашег национа – не само да оповргава наш статус небеског, у сваком погледу узорног и зато Богу посебно драгог народа, већ ставља у сумњу и наше елементарно разумевање света и нашег положаја у њему. То је радикално оспоравање наше верске, моралне и умне изузетности.

   Критички став спрам сопственог друштва је сржна одлика сатиричног рукописа, а жестину сатире дозира смер друштвеног кретања – идемо ли ка изласку из невеселог стања или и даље срљамо у бестрагију. Уводни афоризам збирке јасно обележава тај смер: У нашој кући само стари отац зна шта је то демократија. Причао му деда… Наредни афоризам ефектно нам дочарава, аналогијом између политике и еротике, и наивну свест народа и манипулативни капацитет власти: Чим је приметио да се народ заљубио у њега, вођа га је одмах одвео у мрак… Три тачке уместо једне имају и поетичку и семантичку, социо-психолошку димензију: сценарио је ушао у реализацију, а знамо о каквом филму је реч.

   Цитирани афоризам осветљава психологију, а наредни, контрастом дословног и преносног значења, указује на технологију функционисања система: Сво наше богатство је завршило у иностранству. Паре и злато су изнели политичари, а деца су сама отишла!

boze uprosti nam
Karikatura: Petar Pismestrović

      Срби се непрестано диче континуитетом – постао је сржна одлика националног идентитета. Ту светињу рода свога наш сатиричар не пориче, али и не слави, видевши у њој и тамну страну: За разлику од љубави, мржња на овим просторима никад не остане неузвраћена. Штавише, ми смо мржњи и у континуитету менталитета дали почасно место: Мало је једна црква Покајница у Србији. Наше потребе су много веће! Презент и знак узвика наглашавају да је то традиција која цвета у пуном сјају a не у издисају, као што је код народа који мање од нас хају за традицију.

   Карактер наших односа са светом, од братских суседа до великих сила, у највећој мери обликован је ратовима, заштитним знаком свих народа брдовитог Балкана. Ратује се одвајкада због свега и свачега: Убијали смо у име Бога, и народа, и краља, и отаџбине… Ред би био да по том питању урадимо нешто и за своју душу!  Ако смо у давној историји имали бар какав-такав компас, у новијем времену изгубили смо све  координате: Прво смо гинули за краља и отаџбину, па за Тита и партију…

А за шта смо гинули последње три деценије, то још увек нико не зна!

Није ли чудно што во вјеки вјеков ратујемо за немуште циљеве иако општи циљ, по елементарној логици, треба да буде заједнички именитељ појединачних? Сатиричар сматра да је то зато што што смо огрезли у инерцији и препустили се сили власти као да је неумитна попут природних стихија вулкана, земљотреса, поплава: У рату те о свом трошку држава шаље, а црква испраћа на онај свет. Твоје је само да путујеш…

   Дијалектика друштвених процеса, разуме се, подразумева смену рата и мира – постоји време мира и време рата – каже нам и Књига проповедникова. Ни ми не можемо да избегнемо тај след, али у нашем поимању те вечне смене убистава и суживота, рата и мира, зна се шта нам је судбоносније, толико важније да нам је ушло у гене: Мир који склопимо морамо и да расклопимо. Да би и следећа генерација имала чиме да се игра. Рат је наш генетски код, мост међу генерацијама. Зато гајимо култ не само позитивних већ и негативних јунака, од научне историје до стрип-сторије: Не само да имамо злочинце за сва времена него и за све узрасте. А да би рат успевао да опстане и да се попут Феникса вине и из гробне тишине, нашли смо формулу која не може да омане, спустили смо ратни изазов готово на нулту коту: За рат је потребно двоје. Ми и још један.

   Клаузевицеву максиму о миру као рату другим средствима Нинус је прећутно прожео увидом мудрог Иве Андрића да у мутним временима шљам избија на површину. Некад су ратовође били на челу бојовника, а данас се много више цене кадрови: Срби су увек гинули за Србију од првог до последњег, али обрнутим редоследом. Па, докле стигну…

   Већина држава у свету прави јасну разлику између живих и мртвих. Наша власт их поштује подједнако – и као покојнике толико нас уважава да нам оставља на располагању изборно право: Неке изненађује то што овде мртви и даље гласају. Мене много више чуде живи.      

* * *

Случајно или намерно, афоризам изабран за наслов збирке – Боже, упрости нам! – налази се на 13. страни књиге, а број 13, можда то не знају сви читаоци, је симболичан број сатиричара. Обраћање Богу његовог  најоданијег народа синтагмом упрости нам подразумева прихватање свих Божјих налога и заповести, уз велику пред-молбу да им Бог учини своје захтеве и директиве недвосмислено јасним. Но, пошто је реч о сатири, није реч само о хришћанском каталогу већ и о световним налозима , пре свега о разумевању своје власти, која је spiritus mоvens свих збитија: Без помоћи државе све у Србији би брзо пропало. Чак и криминал.

Сходно простору, и време поимамо као тродимензионални систем прошлост, садашњост, будућност. То су међусобно зависни сегменти исте целине, повезани и преплетени многим нитима бога Хроноса. Истина о времену ретко кад је благовремена, увек касни. Метафора стара добра времена је ретро-утопија, плод накнадне памети. А поимање свог времена замагљено је предрасудама, тако да смо у свом времену увек далеко од истине о њему: Кад би мртви проговорили, променила би се наша прошлост. Да би се променила садашњост, морају да проговоре живи. 

Наше време је толико несносно да и спонтано прошлост поимамо као напредније и берићетније, као златно доба. А непрестано славећи накнадну памет, остајемо заробљеници прошлости. То је оксиморон у виду хронолошке инверзије: Прошлост у Србији увек иде испред свог времена.

Ако је прошлост бајка о нашим некадашњим врлинама, садашњост је, као предворје будућности, ода брзини и ефикасности: Данас је уписао факултет, данас га је и завршио. Тај ништа не оставља за сутра!

У цитираном афоризму порука је изражена фолклорном синтагмом – сатиричар често користи народне усмене умотворине у творби афоризама, али његово најбитније стилско својство је есејизам, односно микро-есејизам. Ради прецизнијег профилисања Несторовићевих афоризама, неопходно је укратко указати на одлике афоризма као жанра. Иако је најкраћа литерарна форма, афоризам је разноврстан и слојевит књижевни облик. У ранијој традицији, почев од свог родоначелника Хипократа из петог века старе ере, дуже од два миленијума, све до 18. века, афоризам је варирао од медицинског упутства или критичке опаске на рачун друштва, у обиму од једне реченице, до кратког есеја, који је каткад, као код Френсиса Бекона, досезао и читаву страницу текста. Од Ларошфукоа па до наших дана сведен је на две-три реченице, а последњих деценија махом се састоји од само једне реченице. Но и поред сведености на микро-форму, и данашњи афоризам је врло разнолик. Већина афористичара гаји најконцизнију форму, микро-синтезу конкретно-чулног и мисаоног исказа у оквиру једне реченице, али знатан број афористичара гаји опсежнији исказ, од реченице-две, каткад и три. Неки међу њима протежирају наративни или сценични дискурс, па имамо афоризме који су микро-приче или микро-драме. Други гаје есејизам – афоризме са својствима микро-есеја. Та разноликост у поетици афоризма присутна је и код најкраћих афоризама – морфолошку разноврсност омогућава и најпрегнантнији стил. Већина афористичара гаји све поменуте облике, неке више, неке мање, а код Несторовића је најмаркантнији есејизам, мада су ефектни и његови афоризми микро-наративног типа или са драмским набојем. Ево управо афоризма који, користећи древну фолклорну синтагму продаја магле и новије колоквијалне синтагме стални муштерија, образује вишезначни исказ: Политичари који нам већ деценијама продају маглу морали би да нам дају попуст. Ми смо им сталне муштерије. У истој зачењској гами је и поразни интроспективни увид: Требало би да престанемо да се бавимо хуманитарним радом, јер ми више не можемо ни себи да помогнемо.

Немоћ да ишта учинимо зарад своје среће, насловом наговештен лајтмотив читаве збирке, није последица наше брзоплетости већ је верни одраз нашег менталног и моралног стања, неспособност за решавање ни тактичких ни стратешких питања: Нормално је да су нам порази много већи од победа. Много дуже смо се и припремали за њих. Порази су наш заштитни знак, симбол наше свакодневице. А много лакше се постижу него успеси: Праг сиромаштва и није био нека препрека за нас. Већина становништва прескочила га је из првог пута.

Пад морала обрнуо је хијерархију вредности – коло среће се окреће, и политичка берза је врло динамична институција: Правите издајнике, а не патриоте. Боље се продају. То не важи за сиротињу рају већ за више, еманциповане слојеве друштва, а посебно за оне који нам капу кроје: И наши политичари иду трбухом за крухом. Од партије до партије. Прелетачи одавно нису феномен, нису догађај већ редовна појава. Политичара су, по принципу pars pro toto, идентификовали своје интересе са народним – пошто су представници народа, све што је њихово у вишем смислу је и народно. То народ не само да зна већ сматра и својом грађанском дужношћу да држави да све што им претиче од пуког преживљавања, а политички најсвеснији грађани то чине и више пута годишње: Држава моли све оне које је већ опљачкала да не праве гужву и да се мало помере у страну. Треба и остали да дођу на ред.

Могао би наиван читалац да помисли да смо ревносни само према властима, да смо пука послушна раја само према горе, а да смо занемарили међусобну солидарност. Таман посла, ми нисмо равнодушни ни према дављенику: Махање дављеника нама који смо били на обали није прошло незапажено. Махали смо и ми њему! Знак узвика казује да наше махање није било узгредно и једнократно, већ здушно и дуготрајно.

 Коришћење глагола (о)пљачкати и других речи са негативном конотацијом, попут лагати, красти, отимати… указује на једну крупну поетичку иновацију: сматрајући да алузије, говор између редова, више није учинковит; да за посредне, метафоричне оптужбе виновници нашег ужаса не само што немају слуха већ и не хају, наши афористичари све чешће огољују и адресирају поруке. Њихова поетичка девиза је: према свецу и тропар: Нема овде великих лажи. Нас лажу кратко и јасно. Огољени веризам, попут Золиног Оптужујем, умањује естетичност исказа, али изоштрава критику; критичка алузија је уступила место конкретној осуди. То се догађа кад догори до ноката, али изгледа да нама ни ова остензивна метафора бола није алармантна – навика је најјача одлика: Голи и боси су овде стално у моди. Сваке године избацимо нову колекцију. То је народни допринос вишој фази политичког развоја, обједињавању функција да би се уштедело у броју функционера: Политичари у Србији и лажу и краду. Они, дакле, нису само законодавна него и извршна власт.

Да ли смо ми мазохисти или смо само ментално заостали? Ни једно ни друго – нашли смо се у информативном вакууму. Радио-Милева се угасила (грађани немају пара за кафану), а нов информативни систем не одговара карактеру збивања у нашем друштву: За разлику од извештаја, догађај се прво монтира, па тек онда снима! Зато информације о нашим поразима веома дуго путују до нас. Вековима. Можда би повратак маниру комшијског говоркања и оговарања убрзао проток информација, али то би био атак на генијално откриће самог народа да је ћутање злато: Док неки тамо упоређују наше грађане са овцама, они мудро ћуте. Неће ни да бекну! Неко може да помисли да смо претерали са мудрошћу, да превише ћутимо, али није тако, још нисмо достигли праву меру:  Приликом хапшења је ћутао. Да је ћутао и пре тога, не би га ни хапсили.

Премда је својом критичком лупом осветлио мане и радника и сељака и поштене интелигенције, наш сатиричар зна ко је у државној пирамиди на врху и зато најодговорнији: Вођи свака част! Успео је да запосли много наших младих људи, и то широм света! Оцу нације Нинус је посветио пажњу читавим мноштвом афоризама, што се и подразумева за највећег Србина на планети: Вођу сви морамо да славимо и то сваки дан у години, јер он је живи светац.

* * *

Није Нинус благ ни према својој бранши – писцима, поготову сатиричарима, не оставља на миру чак ни нежне и танане: Он већ одавно држи књижевну дијету. Пише само танке афоризме!  Сви знамо да је стање у култури лоше, да се писци чешће кажњавају него награђују, али и од лошега има горе и тужније: Теже је писцу у Србији да дође до читалаца него до награда. Мање их има! Лако је критиковати друге, зато писац полази од себе, реторски користећи псеудо-ја форму: Моји афоризми су одлично скројени. Свакој власти лепо стоје. Но, није све тако црно: Слободе у Србији има, ал` није за употребу! А кад ћемо добити употребну дозволу, не знамо.

* * *

   Попут свих ранијих, и нова књига Нинуса Несторовића је догађај у нашој књижевној сатири – широка мозаичка слика наших друштвено-политичких прилика. Збирку афоризама Упрости нам, Боже читамо са двоструким осећањем – уживамо у мисаоно-стилским бравурама, у маштовитим и слојевитим метафорама; укратко, у врхунском књижевном умећу … а истовременемо  патимо што нам је описано стање ужасно и што прогноза није оптимистична. Као да у нама одјекује Нушићев стих У Србији прилике су таке у вечном презенту, који оспорава било какву наду да ће се у скорије време нешто битније поправити. Све мирише на питијску прогнозу да ће нам се стање и даље  погоршавати, али да пропасти нећемо. То је синтагма која не подлеже зубу времена јер је ћерка девизе нашег опстанка: Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине. Зато састанак наших врховника треба примити cum grano salis, као фиктивну а не фактичку вест: Састали су се државни и црквени врх. Спремају опело.

Нинус Несторовић у Књижевним есејима Витомира Теофиловића

НИНУС НЕСТОРОВИЋ (1965)

Нинусу припада посебно место у великом јату Београдског афористичарског круга. И жесток је борац против сваке силе и неправде и врло духовит, а формула која интегрише његов морално-политички ангажман и раскошну духовитост је рефлексивни црни хумор, са свим својим врстама и подврстама, од благе ироније до цинизма. Нинусов сет у једној антологији почиње афоризмом Није чудо што овде успешни људи ретко ничу. Сејемо их два метра испод земље. Тако дубока сетва није изводљива само ратарским средствима, потребно је дубље орање од тракторског, па је за тако дубоке укопе ангажована и народна милиција: Полиција не флертује са криминалцима. Она је с њима у озбиљној вези. Неупућени читалац може да помисли да Нинус претерује, да насиље цвета само ту и тамо, а да у читавом осталом простору теку мед и млеко, али није тако, а ево и зашто: У Србији се не зна да ли има више патриота или издајника. Све зависи од тога ко броји! А ко броји, тај нам и судбину кроји – прави нам и ред чекања и ред летења: Не могу главе тек тако да лете! Мора да постоји неки ред летења!

Из цитираних афоризама видимо Нинусову црнохуморну употребу и злоупотребу питомих колоквијалних синтагми успешни људи, озбиљна веза, ред летења… које непатриотски комбинује са непријатељским синтагмама, туђим нашем доброћудном менталитету: флертовање са криминалцима и летење глава… Такву смешу може да справља само неко ко нема здрав мозак, а да би ствар била гора и тужнија, у питању је мозак који се не може излечити: Покушали су да му пресаде мозак, али га је организам одбацио као страно тело! Да је реч о безнадежном случају потврђује и опаска која може да никне само у непријатељској глави: Наша држава је тежак инвалид. Недостаје јој рука правде. Такав ум може само наопако да резонује. Ево једне такве опаке опаске: Кад си на власти, мораш много да лажеш, иначе ти народ неће ништа веровати. Сатиричар овде, то би потврдио сваки патриотски психијатар, пројектује своју перцепцију власти – како би се он понашао да је, не дај Боже, освојио власт. У арсенал тако ужасних гласина спада и Нинусова опаска о вешању као чисто техничком чину, као произвољном хиру власти а не легалном средству обрачуна са непријатељем: Да би неко био обешен, нису потребни докази. Потребна су вешала.

А добро знамо д аза стање у друштву, за цветање криминала није крив крем друштва већ олош: Ђубре је криво што криминал цвета! Писац је толико обестан да тера шегу и са највишим, законодавним органом власти: Неопходан је преображај скупштине. Од јавне куће требало би направити поправни дом!

И кад помислимо да је Нинусово вербално непочинство отишло до ђавола, да ништа горе не може рећи, он нас изненади. Инсинуира да смо изгубили и компас, да не знамо ни ко је ко ни шта је шта: На почетку рата се увек поделимо на патриоте и издајнике, али тек на крају сазнамо који су који! И наше понашање је врло чудно, понашамо се необуздано као да смо владари света, и не знајући да смо у мрежи манипулације: Понашамо се као да смо пуштени с ланца, а нисмо… Има неупућених који мисле да премијер, пошто ретко гледа телевизију, не хаје за јавно мнење, а он све своје време жртвује ради јавног мнења – он га једини и ствара и моделира: Премијер из оправданих разлога не стиже да гледа телевизијски програм. Па не може он истовремено да буде са обе стране екрана! Креирање јавног мнења је из два разлога деликатан посао. Најпре зато што је мртав некад омиљени систем – демократија: У нашој кући само мој стари отац зна шта је то демократија. Причао му деда… А није лако оживети мртваца – сахрана се разликује сходно вери покојника: Свако је истину сахранио на свој начин. Они по католичким, а ми по православним обичајима! Писац зна да још једно политичко искуство, по аналогији са животним, има оловну тежину: Много теже је растати се са прошлошћу него са садашњошћу. Дуже везе је теже раскинути!

Погрешно је мислити да је лако живети у држави безакоња. И у таквој држави мора да се ради, а они који имају мале плате и на два-три радна места: Неко је полицајац, неко криминалац, а неко мора да ради оба посла да би преживео!

Радно искуство чешће је мана него врлина јер модерно доба изискује све новије технологије, па на младима свет остаје: Најмлађи комшија – прислушни уређај последње генерације! Ко у конкуренцији са младима не може да издржи домаћи темпо развоја, одлази трбухом за белим крухом у бели свет. Срећом, на том путу предност има већина, која не хаје за границе, а само мали број полазника на тај далеки пут мора да докаже ко је и шта је: Само паметнима треба пасош, јер глупост не зна за границе!

Срећа за наше сатиричаре је што су њихови главни јунаци највеће патриоте – наши млади политички кадрови не само да се не школују у иностранству већ неће да оптерећују ни домаће школство. Они су златни пример самообразовања: Наши политичари су праве патриоте. Нису се школовали на терет државе него су дипломе купили од својих пара!

Два друштвена слоја су самим својим положајем заштићена од свих мука и тегоба – они сасвим горе и они сасвим доле. Зна се ко су и какви су они горе, а ево како убоге срећнике нишче духом лапидарно описује наш сатиричар, мајсторски користећи наш најфреквентнији глагол немати: Благо сиротињи! Она нема чега нема!

Можемо ли претерати у чишћењу редова, па постати крње друштво? Не, ми имамо толико вишка у свакој фели да ћемо увек бити друштво и по: Не само да имамо злочинце за сва времена, него и за све узрасте!

 

& & &

Нинус је добио толико признања и награда да је по његов углед опасно све их навести – могу читаоци да посумњају да ли је он стварни или тобожњи сатиричар. Та сумнња би била оправдана да је награде добијао од државе, односно власти, али није. Добијао их је од поклоника сатире што је жестоко критиковао и магијом смехотворца исмевао власт. Површан читалац може на основу Нинусових афоризама да помисли да у нашој држави ништа не ваља. Далеко од тога: у нашој држави не ваља само оно што је Нинус описао – све друго је толико лепо да је и Нинусовом магичном перу било неописиво. Зато је он као и остали сатиричари нашег времена и простора изабрао оно што је лакше, а све лепоте препустио писцима ода, талентима какве смо срећом увек имали у троцифреном броју.

Витомир Теофиловић

Без лажи и пренемагања – нова књига Нинуса Несторовића

На недавно одржаном 21. Међународном фестивалу афоризма и карикатуре – Струмица 2020, познати наш афористичар Нинус Несторовић награђен је Златном плакетом за афоризам.

Ово признање представљало је најбољи могући увод у излазак његове нове књиге „Боже, упрости нам”, објављене под окриљем новосадског „Прометеја”.

На корак смо од тога да сазнамо колико је дубока провалија испред нас.
Моја жена је као аутомобиле. И она у граду више троши него на отвореном.
Људи су некада били наше највеће богатство, а онда је то богатство почело да нам се расипа.
За разлику од боксера, будале су распоређене само у три категорије: полутешка, тешка и супертешка.
Благо онима који се радују нашој несрећи. Увек имају разлога за радост!”…

само су неки од готово 800 афоризама сакупљених у овој књизи, за које проф. др Ратко Божовић каже да представљају “нове прилоге за глосаријум нашег пропадања“.

„Код афористичара сатиричног смера, какав је Несторовићев, нема ни лагања, ни пренемагања, ни сентименталности. Он говори у своје име, али и у име оних који нису у прилици да се успротиве проклетству поништавања вредности људског дотојанства. Кад брани слободу, правду и вредности, кад брани човечност, чини то јасно да јасније не може бити. Био је то његов пут до прочишћеног афоризма као неумољиве мисли наше суморне садашњости. Показало се да такав афористичар није само паскаловска трска која мисли, већ и трска која пробада чиреве људске трулежи“, оцена је професора Божовића, уз опаску да су духовито оштроумље и критички ерос само део стваралачког идентитета сваког афористичара од креативног формата – „какав је Несторовић“.

Karikatura: Petar Pismestrović

„Боже, уптости нам“ је шеста Несторовићева књига афоризама, након „Изгужваних мисли“, „Сизифе, Србине“, „Нераскидиве везе“, „Војне тајне“ и „Ћути и пливај“. За рок критичара, новинара и писца Петра Пецу Поповића, у питању су „нове умотворуине мајстора штитоноше из елитног ешалона Александра Баљка“. „Ако је прихватимо мишљење да је афоризам ‘роман без сувишних речи’, онда Нинус Несторовић одавно заслужује статус нашег романописца класика! Без обзира на његов став да је афоризам књижевно дело у којем писац има веома мало простора за доказивање, сам Несторовић низом истинских бравура-каламбура указује колико прави дриблинг духа у скученом пределу нуди шансу за шире сагледавање наше средине и овог времена“, истиче Поповић, додајући да је у земљи у којој „више не оплакујемо мртве  – само живе“, драгоцено смејати се и мислити над књигом „Боже, упрости нам“.

М. Стајић

Чланак објављен у новосадском Дневнику

Petar Peca Popović – UVEK NAM OSTAJE SMEH

„…Neki dan dođoh do novih umotvorina Ninusa Nestorovića. Dužnost mi nalaže da neke od njih podelim sa čitaocima ove rubrike. Zaslužuju. Jedan je od žonglera asocijacija i kolažiranja citata koji se ne ustručavaju da ispolje svoju duhovitost kao angažman. Takva intelektualna pronicljivost, višeslojno značenje i poruke, lepota stila i volšebna darovitost… to je zbirka pažljivo redigovanih mikroromana. I dalje bravurozan po pitanju kalambura, Ninus svojim aforizmima ostavlja misaoni trag posvećen paradoksima savremenog života. Originalno i snažno književno delo kao sinteza literature i filozofije. Sve što Ninus radi samo je mala kap u okeanu našeg poraza. Ali, okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Jeste da nas taj poker (Kesić, Žanetić, Ljubičić, Petrović i Ivanović)  uredno razgaljuje na televiziji, ali se ne smeju gubiti iz vida ni majstori iz Baljkovog ešalona. U zemlji gde svaka vrsta vlasti poprima formu bajne egzistencije, valja imati uvid u ispise „zaoštrenih pera“ kao načina neslaganja i nemirenja sa primećenim „nelogičnostima“ takvog društva i uspostavljene nesnosne stvarnosti…“

Blic, 26.05.2019.

blic.jpg

ЛЕПТИРИ У ПУБЕРТЕТУ

Кад се неко роди у једном, најраније детињство проведе у другом, а своје одрастање заврши у трећем граду, то вам гарантује занимљиву и узбудљиву причу, препуну успомена, људи, догађаја, путовања и промена. Смедеревска Паланка, Младеновац и Нови Сад умногоме су утицали да моје детињство буде незаборавно. Још више су томе допринели моји родитељи Соња и Драган, моја прабаба Деса, прадеда Лаза, деда Милорад, бака Катица, ујак Зиле, стриц Дуле, комшиница из Младеновца, коју смо сви у породици звали тетка Јелица… Био сам сасвим обично дете. Препуно енергије, маште и жеље за игром. Више сам волео да се играм, него ‘леба да једем, а то се по мени и видело! Био сам, што оно песма каже: „Висок момак, па танак!“ Кад подвучем црту, испод мог детињства, испада да ми је од свих делова тела глава била најрањивија, јер њу сам „разбио“ више од двадесет пута и што је још горе, сваки пут, кад бих је повредио, су је „шили“ или стављали копче на њу. Те тренутке никада нећу заборавити. Сваки одлазак у болницу био је застрашујући: огромни рефлектори, много људи у белом, мало бело платно са округлом рупом у средини које ти ставе на главу и игла… ма шта игла, удица за сомове, којом је лекар „ушивао“ рану… Највеће љубави у детињству су ми биле математика и фудбал. Фудбал су тад волела сва деца, математику баш и нису… Математика ми се вероватно допала због мог првог професора из основне школе, Лазе Јовановића. Умео је да привуче нашу пажњу и да нас заинтригира да дођемо до решења. Научио нас је да размишљамо… У глави сам тада множио двоцифрене и троцифрене бројеве, решавао једначине… Жонглирао сам са бројевима, а кад научиш да се играш са њима, математика постаје дивна забава! Фудбал сам заволео због оца. Он ме је прво научио да навијам за Џају, па онда за Звезду! Гледали смо у почетку утакмице на Маракани, а по доласку у Нови Сад, редовно смо гледали Војводину. Навијали смо од тада и за њу и за Звезду… Прве фудбалске кораке направио сам у „петлићима“ Војводине. После победе мене и моје школе на градском школском такмичењу у атлетици и учешћа на покрајинском, уместо да одем у атлетски клуб „Војводина“ и „тренирам“ скок у даљ, отишао сам у фудбалски. Већи део детињства и младости провео сам у ФК „Индекс“ Нови Сад, на Ђачком игралишту. Тренер ми је био чика Буца. Тако смо га, ми играчи, од миља звали. Кажу да је некада био мајор по чину, а право име му је било Градимир Димитријевић. Чика Буца не само да је одлично познавао све наше врлине и мане, него и све наше оцене, проблеме, професоре, родитеље… Није од нас правио само добре фудбалере, него и добре људе! Крајем лета 1979. године чика Буца је направио турнир у малом фудбалу на Ђачком игралишту на којем су учествовали само момци који нису старији од четрнаест година. Било је више од двадесет екипа, а моја се звала „Џентлмени“. Чинили су је момци са Лимана III, моји другари из „дворишта“: Дуда, Грицан, Бане, Баја, Љуба, Бора, Сакела, Попа, Мишке… Да бисмо купили дресове и лопту за тај турнир, организовали смо сакупљање старе хартије по зградама. Накупили смо цео шлепер! Дресови су били тамно плави. Налепили смо на њих чак и бројеве! На терену смо показали да умемо да играмо фудбал. Стигли смо до финала и у њему изгубили од екипе која се звала „Лептири у пубертету“. Били су бољи од нас за један гол! По завршетку утакмице сам плакао. Био је то мој први „велики“ пораз у животу! Пораз који је болео, али пораз који ме је натерао да још више заволим фудбал и да велики део свог живота посветим њему.

neven2.jpg

Recenzije

Milan Todorov, satiričar:

Aforizmi  Ninusa Nestorovića imaju jedan novi, moderan i šarmantan, rekao bih, mangupsko velegradski pristup ozbiljnim društvenim temama. Upravo ta nekonvencionalnost na kojoj Nestorović verovatno nesvesno insistira, čini ga  prepoznatljivim i popularnim piscem. Ne bi trebalo zanemariti ni njegov  izraženi smisao za estradno kazivanje aforizama (isto kao i Čotrićev) koji doprinosi popularizaciji vrste. Uostalom, svojevremeno je tako mladi Matija Bećković harao beogradskim književnim mitinzima popularišući liriku satirične provenijencije i to sa ogromnim uspehom. Aforističari moraju danas da koriste javne književne večeri da bi probili gluvi zid birokratskih struktura u književnoj kritici i forumima koji izdvajaju novac za muziku, recimo, a za aforizam ništa. Aforizam je, najzad, najprijemčiviji vid književnog obraćanja svetu u doba Interneta i nestašice vremena.

Edvard Jukić, novinar:

Ninus Nestorović nije od onih autora koji plene zavodljivim rečenicama koje mame smeh. Njegovi aforizmi su opori, podsećaju na ratove devedesetih, počinjene zločine, neograničenu vlast vođa u totalitarnom društvu, raspad morala, siromašenje srednjeg sloja, korumpiranost političara, sveprisutnu glupost i licemerje…

Nenad Mandić, novinar:

Kad neko počne da pegla izgužvane misli i proglasi Sizifa Srbinom, sigurno čuva neku vojnu tajnu, pa samim tim dolazi u neraskidivu vezu sa ulicom i počne da mi sli o sebi da je kralj. Iako prva rečenica deluje nepovezano, iskošene reči odaju dela novinara i aforističara Ninusa Nestorovića. Čovek je zahvaljujući efikasnim, duhovitim rečenicama dobio najznačajnije nagrade i jedan je od najcenjenijih likova iz Beogradskog aforističarskog kruga. Kad Ninus napiše aforizam, nema milosti! Hrabar je, nema šta! Valjda zato na njegovom sajtu lepo piše:“Čitate na sopstvenu odgovornost!“

Predrag Popović, novinar:

Ako je aforizam „dribling duha na malom prostoru“, onda je Ninus Nestorović srpski Maradona.
Na svom sajtu, Ninus upozorava konzumente njegovih dela da ih čitaju „na vlastitu odgovornost“. Čak i oni koji nisu imali prilike da se suoče sa njegovom satirom, lako će u njoj prepoznati i sebe i svoje društveno okruženje…

Profesor dr. Ratko Božović :

„Što se aforizma i inteligencije tiče, baš kao i nedvosmislenosti aforizma, to se u najvećoj meri odnosi i na satirično stvaralaštvo Ninusa Nestorovića. Njegova ironična smehovitost pripada onoj vrsti humora koju je Oskar Vajld bliže odredio kao „intelekt dok švrlja“.

Milan Beštić
predgovor za knjigu „Izgužvane misli“

…Brojni su Nestorovićevi  aforizmi vredni pažnje i analize, kako po tematskoj obuhvatnosti, tako i po nivou stila. Uspešan je u uočavanju paradoksa koji sam predmet aforističarskog uobličavanja u sebi nosi, ali i u upotrebi retoričkih stilskih sredstava kojima se postiže paradoks u izrazu, što iskazu daje umetnički oblik.

Rade Jovanović
predgovor za knjigu „Neraskidiva veza“

Očigledno je da je Ninusova treća knjiga sreća za srpsku satiru i aforistiku i izuzetan poklon za brojnu čitalačku publiku i poklonike ove literature. Mada autorova sreća neće biti kompletna dok ne doživi da mu se i sopstveni narod, ne Sizifofski, ugura, već dostojanstveno i gospodski ušeta u Evropu i u treći milenijum, makar po cenu da aforističar Ninus ostane bez posla. (Verovatno istovremeno kad i Sizif završi svoj posao!).

Međutim, plašimo se, vaspitno-obrazovni efekat Ninusove NERASKIDIVE VEZE biće, na žalost, još jedna potvrda stare istine našeg naroda: „Pametnima ne vredi pričati (niti pisati). Oni sve razumeju!“ Ostali Srbi su u „neraskidivoj vezi“ sa nebeskom Srbijom.

Slobodan Simić –
predgovor za knjigu „Vojna tajna“

Ninus – ime i zaštitni znak. Ime – našeg aforističara iz prve postave Beogradskog aforističkog kruga. Zaštitni znak – dobrog, veštog i kvalitetno napisanog satiričnog aforizma. A zaštitni znak nije lako napraviti. Počelo je to od prve Ninusove knjige „Izgužvane misli“ iz 1997. godine, gde je najavio talenat, preko odlične i kvalitetne „Sizife, Srbine“ iz 1999. godine, posle koje je usledila i Vibova nagrada 2000. godine, do najboljih „Neraskidivih veza“ iz 2003. godine koja je potvrdila iskazani kvalitet i uvela aforističara u društvo najboljih. Kroz tu kratku, za aforističara prekratku istoriju od samo šest godina, mogao se pratiti rapidni razvoj i napredak nadarenog pisca. Izraženog nerva za satiru i satirično, on je „iz svih oružja“ raspalio po gluposti, licemerju i hipokriziji na svakom koraku i u svakom pojavnom obliku. Posebno mu se mora odati priznanje za izuzetnu literarnu i ličnu hrabrost, jer je svoje najoštrije, najubojitije i najkritičnije aforizme pisao i objavljivao u vremenu mraka i ratova, kada su razum i poštenje, zajedno sa mnogim razumnim i poštenim ljudima, bili prognani daleko od ovog govornog područja.

PEČAT VREMENA

(Antologija novosadskog aforizma) 2003.

POD LOKALNOM  eNES-TEZIJOM

 1.

Ako ćemo ab ovo sve, je počelo, 24. novembra 1833. godine. Pavlu Jovanoviću, advokatu ovdašnjem i potonjem senatoru varoši novosadske, rodilo se muško dete. Tada niko ni pretpostavljati nije mogao da će od tog žgepčeta stasati čovek koji će svojim delom umnogome doprineti da nje gov rodni grad postane kulturno središte srpske pismenosti XIX stoleća. Zato što „nam je Zmaj bio na početku“, kako je rekao Duško Radović,Novi Sadćemo vazda doživljavati kao zavičaj dečje pesme. Ispostavilo se, međutim, da nam je Zmaj „bio na početku“ još nečeg što će na našoj književnoj sceni s kraja minulog veka biti definisano kao fenomen, koji će izboriti primat najvitalnijeg literarnog žanra srpske književne produkcije. Naravno, reč je o satiričnom aforizmu. Koncipirajući svoju antologiju Istorija afokalipse, Aleksandar Baljak će u predgovoru reći da „je opredeljenje za Jovana Jovanovića Zmaja kao začetnika savremenog srpskog aforizma bilo jedino kvalitativno i kvantitativno opravdano u delu samog autora“. Pošto se radi o autoru u čiji vrednosni sud ne treba sumnjati, ne možemo a da ne primetimo, i to s ponosom, da pomenuta Istorija počinje aforizmima dvojice rođenih Novosađana: rodonačelnika Zmaja i dr Ilije Ognjanovića Abukazema. Ali to je istorija i da nam nije u njoj Zmaja na početku, teško da bi joj se nekim drugim valjanim povodom, bar kad su u pitanju ovakvi i slični izbori, uopšte vraćali. Mudrolija pomenute dvojice u ovoj knjizi zato i nema, jer bi u kontekstu samog projekta delovale anahrono. Ovako na „groblju umova“, kako je Božidar Knežević definisao biblioteke, oni su, eto, ti Zmajevski rečeno – Svetli grobovi „koji sijaju svakom naraštaju“ … „i spajajući vek sa vekom“ … čine ovu priču o novosadskim aforističarima ozbiljnijom, studioznijom, smislenijom, a s izvesnom dozom diskretne prečanske narcisoidnosti i lepšom.

2.

„Naslednici svetog žara“, shvativši da im u amanet nije ostalona šta, potražiće svoje uzore na drugoj strani. Početkom šezdesetih godina XX veka, poljak Stanislav Ježi Lec (Hej Sloveni!), skrojiće aforizam po meri čoveka svog vremena. Njegove razbarušene misli naprečac će osvojiti istok Evrope i steći brojne pristalice. Za polovično lenje Srbe ta romaneskna struktura u dve reči bila je Bogom dana, dok su, pak Crnogorci ostali verni svom epskom pevanju i mišljenju. Mladi i gnevni buntovnici s razlogom, spontano su se priključili tom pokretu otpora. Ovladavajući kratkom satiričnom formom i stilskim vežbama iz demokratije, započela je borba neprestana. Uz Jež, najpre u studentskim, a onda i dnevnim listovima otvarali su se prostori za plasiranje i drugačijih mišljenja. Ti iznuđeni gestovi dobre volje bili su obični propagandni trikovi kojima je režim pred zapadom glumio svoju tobož demokratsku orijentaciju, a ona je podrazumevala kakvu-takvu slobodu govora. Takav poligon za bojevo gađanje ćorcima, ustrojio je 1955. godine, i novosadski Dnevnik. Jedanput nedeljno izlazio je podlistak za humor i satiru Koprive. S početka preovlađujuća je bila zastupljenost crtane forme, a kasnije sve više prostora dobijali su i pisci. Koprive su u principu bile nekad više, nekad manje loše, jer su se sva politička previranja održavala kako na kvalitet objavljenih tekstova, tako i na, vremenom, sve niži rejting autora koji su bili spremni na saradnju. O nekim visokim dometima objavljenih priloga, u listu koji je bio organ Socijalističkog saveza radnog naroda, ne može se govoriti, ali činjenica je da su gotovo svi Juvenalovi sledbenici iz ovog izbora svoje priloge, u nekom periodu, objavljivali u Koprivama, počev od Miroslava Antića pa do Ninusa Nestorovića. Čak i prva zbirka nekog novosadskog autora, Aformalizmi Lazara Dovnikovića, koju je objavila Matica srpska u ediciji Prva knjiga, 1968. godine, predstavlja izbor aforizama objavljenih u pomenutom podlistku. Pored Kopriva, kratku satiričnu formu savremenih stvaralaca objavljivao je još studentski list Index, pojedina revijalna izdanja Dnevnika, kao što su Veseli svet ili Osmeh, a sporadično i književni časopisi Polja i Stražilovo. Uz Veselo veče i kabaretsku emisiju Vesela vetrenjača Radio-Novog Sada, koja je negovala stil nešto drugačijeg senzibiliteta i slala ga kroz etar, vladao je privid o velikim mogućnostima koje su bile pred sve brojnijim autorima. Mnogi od njih svoj sporni talenat ni do danas nisu uspeli da razviju, ali pojedinci su svoju šansu ipak iskoristili.

Tako je stasavala jedna nova mlada i hrabra generacija mladih novosadskih satiričara. Svoje prve knjige aforizama objaviće 1972. godine Radivoje Dangubić, Umesto istine (izdanje edicije Stražilovo), Ilija Marković, Vetrokazi-putokazi (izdanje Zadruge pisaca iz Beograda), kao i Šandor Bogdanfi, Ćutanje nije zlato (izdanje Matice srpske). Sloboda će se polako osvajati a do svojih prvih štampanih zbirki uskoro će doći i ostali. Ipak kritički intonirani rukopisi, čak i oni najbezazleniji, nikad nisu bili rado viđeni na stolovima urednika izdavačkih kuća. Možda zbog toga nije zgoreg pomenuti ediciju Stražilovo koja je imala i sluha i hrabrosti da objavi prve ili potonje knjige gotovo svih novosadskih satiričara, onako kako su već stasavali.

Velike lomove koje je donela poslednja decenija minulog veka, bar tako se uprama mislilo, najspremnije su dočekali aforističari. Već pomenuti pokret otpora nazvan Beogradski aforistički krug objedinio je autore iz čitave države (?) u nameri da zada odlučujući udarac jednoj ideologiji koja je polako ali sugurno trošila svoje poslednje godine. Naivno se verovalo da prejaka reč može ubiti sistem. Pokazalo se, ipak, da ne može. Moćnici su to shvatili na vreme pa je sloboda govora bila jedina sloboda koja vam je u Srbiji bila gotovo zagarantovana. Ali sve verbalne diverzije koje je izvodila intelektualna gerila, odvijale su se daleko od očiju i ušiju javnosti. Getoizirani, u svojim urbanim enklavama, aforističari su preventivno delovali na mentalno zdravlje onog dela populacije koji je već bio u opoziciji. Dok je zemlja krvarila, oni su je držali pod anestezijom.

3.

Ako ćemo pošteno i otvorenih karata, gledajući ovaj izbor on je po svemu nalik špilu „mađarica“. Dobro, fali tu koja do tridesetdve, valjda su se gdegod zaturile, tek frapantan je gotovo identičan odnos: četiri asa, par onih jačih karata i ostalo. Izbor je, dakle, i afirmativan i informativan. Šta je više zavisi da li brojite uspele aforizme ili uspešne autore. Mada je pojam uspešnog relativan, krenimo ipak od autora, čisto da vidimo ko je ko u tom novosadskom isečku.

Miroslava Antića poznajete, dakako, kao pesnika. Od onoga što je napisao najbliži aforističkom izrazu bio je u knjizi namenjenoj deci, Olovka ne piše srcem, koja je pravljena po uzoru na onu zamišljenu, koja piše srcem, tandema Rupnik-Nešić. Dva koja se nalaze u ovom izboru su pre studije za aforizam no aforizmi, a spoj trivijalnog i poetskog nije dao očekivani rezultat dostojan Antićevog renomea.

U tu grupu pisaca koji po vokaciji nisu aforističari spadaju još i Šandor Bogdanfi, kao neka naša skromnija varijanta Erkenjia čije su minijature redukovane do gole poruke: novosadski Kišon, Đorđe Fišer, čije auditivne opaske bez njegove interpretacije, najblaže rečeno – deluju neubedljivo; te Pavle Janković Šole i Dragimir Popnovakov, koji aforizam najčešće svode na već viđen deskriptivni paradoks.

Boje Novog Sada u dijaspori, kao aktivni članovi Beogradskog aforističkog kruga brane: Ilija Marković, Radivoje Dangubić, Milan Todorov i Ninus Nestorović.

Ilija Marković je valjda najproduktivniji. On je vešt hroničar budućih događaja. Zato što ide ispred svog vremena, svoje aforizme objavljuje u formi rokovnika. Na vama je samo da stavite datum. Tako se danas piše istorija. Ilija beleži teze, a Marković aniteteze. Otuda je u njegovim ilijadama toliko protivurečnosti. Na njima je izgradio svoje delo.

Ime i delo Radivoja Dangubića su takođe protivurečni, ali Dangubić nije toliko angažovan koliko Marković. Skloniji je univerzalnim temama, a aforizmi su mu bazirani na kontraindikovanom logičkom oponiranju tezi. Kao i Laub zagovornik je mišljenja da su aforizmi poluistine, što se lako da zaključiti iz naslova njegove prve knjige – Umesto istine.

Milan Todorov je najpre pisao satirične priče, potom pesme, da bi na kraju svoj izraz sveo na najmanji zajednički sadržaj.Pokratkom postupku napisao je dve knjige. Iz ove druge shvatili smo da je pisanje Sirotinjska zabava. Međutim, iz vlastitog iskustva mogao je zaključiti da biti na suprotnoj strani ne znači i ostati uskraćen za uzbudljiv seksualni život.

Ninus Nestorović je najmlađi izdanak novosadskog ogranka prestoničkog aforističkog kruga, koji je rastom dosegao najviše domete. Poigravanje asocijacijama i kolažiranjem citata on uspeva da postigne bravurozne spojeve tako da se kolokvijalni govor nenametljivo prevodi u viši stepen umetničke obrade. Ne rasipa se preterano, već svoje aforizme gradi studiozno i natenane. Da je tolerantniji prema drugima nego prema sebi, kazuje i to što je izbor njegovih aforizama za ovu antologiju sačinio Aleksandar Baljak.

Od štihova vredi pomenuti još Dovnikovića, koji je na žalost poodavno bacio pero u trnje, Erdeljanina koji često dozvoljava da ga ponesu strasti pa time optereti i svoje aforizme, Ratkovića koji je valjano ispekao taj prokleti spisateljski zanat, ali je ostao u nečemu nedorečen, Dučića sa još nedovoljno pročišćenom formom…

Moglo bi se tako o svakom reći po nešto, mada mislim da nema potrebe. Ovaj grupni portret s damom takav je kakav je. Svako je na svoj način rekao šta je imao. Autori aforizmima, priređivač izborom istih, a moja malenkost ovim tekstom. I svako od nas misli da je u pravu. A, da prafraziram Iliju Markovića: Biti toliko u pravu bilo bi nepristojno.

O autoru

Rođen je 1965. godine u Smederevskoj Palanci. Živi i radi u Novom Sadu. Član je Društva književnika Vojvodine, gde je i predsednik Sekcije humorista i satiričara. Njegovi aforizmi su prevođeni na: italijnski, poljski, španski, engleski, slovenački, bugarski, makedonski, ruski, češki, baskijski, mađarski, rumunski i nemački jezik. Zastupljen je u antologijama srpskog aforizma, koje su prevedene i objavljene u Italiji, Baskiji, Poljskoj, Sloveniji, Rumuniji i Rusiji.

Objavio je pet knjiga aforizama:

Izgužvane misli;
Sizife, Srbine!;
Neraskidiva veza;
Vojna tajna;
Ćuti i plivaj.

Priredio je Antologiju novosadskog aforizma Pečat vremena

Dobitnik je više značajnih nagrada:

VIB-ove nagrade koju dodeljuje list „Politika“;
Zlatne kacige na Međunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu;
Tri prve, jedna druga i jedna treća nagrada za aforizam na Čivijadi u Šapcu;
Nagrade „Bijeli Pavle“ za najboljeg aforističara na 5. crnogorskom festivalu humora i satire u Danilovgradu;
Nagrade „Dimitrije Frušić“ koju dodeljuje Udruženje novinara Vojvodine;
Zlatne plakete za aforizam na 14. Medjunarodnom festivalu aforizma i karikature – Strumica 2013.;
Nagrade „Vuk Gligorijević“ na 11. Satira-festu (2013);
Najbolja knjiga aforizama 2014.;
Nagrada Nadži Naman 2015.;
Nagrada za najboljeg aforističara u okviru „Letnjeg uličnog erskog kabarea“ u Čajetini, 2016.;
Nagrada za najbolje aforizme – „Čivijada“ 2017.

 RECENZIJE

Milan Todorov, satiričar:

Aforizmi Ninusa Nestorovića imaju jedan novi, moderan i šarmantan, rekao bih, mangupsko velegradski pristup ozbiljnim društvenim temama. Upravo ta nekonvencionalnost na kojoj Nestorović verovatno nesvesno insistira, čini ga prepoznatljivim i popularnim piscem. Ne bi trebalo zanemariti ni njegov izraženi smisao za estradno kazivanje aforizama (isto kao i Čotrićev) koji doprinosi popularizaciji vrste. Uostalom, svojevremeno je tako mladi Matija Bećković harao beogradskim književnim mitinzima popularišući liriku satirične provenijencije i to sa ogromnim uspehom. Aforističari moraju danas da koriste javne književne večeri da bi probili gluvi zid birokratskih struktura u književnoj kritici i forumima koji izdvajaju novac za muziku, recimo, a za aforizam ništa. Aforizam je, najzad, najprijemčiviji vid književnog obraćanja svetu u doba Interneta i nestašice vremena.

Edvard Jukić, novinar:

Ninus Nestorović nije od onih autora koji plene zavodljivim rečenicama koje mame smeh. Njegovi aforizmi su opori, podsećaju na ratove devedesetih, počinjene zločine, neograničenu vlast vođa u totalitarnom društvu, raspad morala, siromašenje srednjeg sloja, korumpiranost političara, sveprisutnu glupost i licemerje…

Nenad Mandić, novinar:

Kad neko počne da pegla izgužvane misli i proglasi Sizifa Srbinom, sigurno čuva neku vojnu tajnu, pa samim tim dolazi u neraskidivu vezu sa ulicom i počne da misli o sebi da je kralj. Iako prva rečenica deluje nepovezano, iskošene reči odaju dela novinara i aforističara Ninusa Nestorovića. Čovek je zahvaljujući efikasnim, duhovitim rečenicama dobio najznačajnije nagrade i jedan je od najcenjenijih likova iz Beogradskog aforističarskog kruga. Kad Ninus napiše aforizam, nema milosti! Hrabar je, nema šta! Valjda zato na njegovom sajtu lepo piše:“Čitate na sopstvenu odgovornost!“

Predrag Popović, novinar:

Ako je aforizam „dribling duha na malom prostoru“, onda je Ninus Nestorović srpski Maradona. Na svom sajtu, Ninus upozorava konzumente njegovih dela da ih čitaju „na vlastitu odgovornost“. Čak i oni koji nisu imali prilike da se suoče sa njegovom satirom, lako će u njoj prepoznati i sebe i svoje društveno okruženje…

 Profesor dr. Ratko Božović :

„Što se aforizma i inteligencije tiče, baš kao i nedvosmislenosti aforizma, to se u najvećoj meri odnosi i na satirično stvaralaštvo Ninusa Nestorovića. Njegova ironična smehovitost pripada onoj vrsti humora koju je Oskar Vajld bliže odredio kao „intelekt dok švrlja“.

Milan Beštić predgovor za knjigu „Izgužvane misli“

…Brojni su Nestorovićevi aforizmi vredni pažnje i analize, kako po tematskoj obuhvatnosti, tako i po nivou stila. Uspešan je u uočavanju paradoksa koji sam predmet aforističarskog uobličavanja u sebi nosi, ali i u upotrebi retoričkih stilskih sredstava kojima se postiže paradoks u izrazu, što iskazu daje umetnički oblik.

Rade Jovanović predgovor za knjigu „Neraskidiva veza“

Očigledno je da je Ninusova treća knjiga sreća za srpsku satiru i aforistiku i izuzetan poklon za brojnu čitalačku publiku i poklonike ove literature. Mada autorova sreća neće biti kompletna dok ne doživi da mu se i sopstveni narod, ne Sizifofski, ugura, već dostojanstveno i gospodski ušeta u Evropu i u treći milenijum, makar po cenu da aforističar Ninus ostane bez posla. (Verovatno istovremeno kad i Sizif završi svoj posao!).
Međutim, plašimo se, vaspitno-obrazovni efekat Ninusove NERASKIDIVE VEZE biće, na žalost, još jedna potvrda stare istine našeg naroda: „Pametnima ne vredi pričati (niti pisati). Oni sve razumeju!“ Ostali Srbi su u „neraskidivoj vezi“ sa nebeskom Srbijom.

Slobodan Simić – predgovor za knjigu „Vojna tajna“

Ninus – ime i zaštitni znak. Ime – našeg aforističara iz prve postave Beogradskog aforističkog kruga. Zaštitni znak – dobrog, veštog i kvalitetno napisanog satiričnog aforizma. A zaštitni znak nije lako napraviti. Počelo je to od prve Ninusove knjige „Izgužvane misli“ iz 1997. godine, gde je najavio talenat, preko odlične i kvalitetne „Sizife, Srbine“ iz 1999. godine, posle koje je usledila i Vibova nagrada 2000. godine, do najboljih „Neraskidivih veza“ iz 2003. godine koja je potvrdila iskazani kvalitet i uvela aforističara u društvo najboljih. Kroz tu kratku, za aforističara prekratku istoriju od samo šest godina, mogao se pratiti rapidni razvoj i napredak nadarenog pisca. Izraženog nerva za satiru i satirično, on je „iz svih oružja“ raspalio po gluposti, licemerju i hipokriziji na svakom koraku i u svakom pojavnom obliku. Posebno mu se mora odati priznanje za izuzetnu literarnu i ličnu hrabrost, jer je svoje najoštrije, najubojitije i najkritičnije aforizme pisao i objavljivao u vremenu mraka i ratova, kada su razum i poštenje, zajedno sa mnogim razumnim i poštenim ljudima, bili prognani daleko od ovog govornog područja.

Vitomir Vita Teofilović :

…Ninus kritikuje pojave pomoću njihovih maskiranih pukotina u smislu i značenju, lažnom slikom njihovih sadržaja i vrednosti. Primenjuje istočnjačke borilačke veštine – koristi energiju protivnika kao svoju. To je najefikasniji način destrukcije besmisla – pokazati mu ružnoću i zlobu iznutra….
…Njegovu poetiku možemo najkraće slikovito predstaviti kao ples iščašenih idioma i sintagmi, kao bal vampira na koncertu anahronih mitologema i fantazama koje je moderan svet odavno smestio u muzej. No, utešno je što „Naša rđa ima zlatan sjaj.“

Recenzije za knjigu Ćuti i plivaj

Bojan Rajević:

Slojevitost u Nestorovićevim aforizmima se ostvaruje sintezom mikrokonteksta koji su implicitni svakoj riječi, a naročito onim koje aforističar prepozna kao semantički potentne, a utisak je da je odličan aforističar, kakav Nestorović nesumnjivo jeste, u stanju da svaku riječ takvom učini i da potom primijeni i proširi svojstva koja je uočio kao sadržana u riječi i unaprijed data.

Vladimir Dramićanin

Ninus Nestorović tačno zna o čemu piše, zna kako da se približi meti, mada katkad cilja sa bezbedne razdaljine, aristokratskim stilom. Jednom rečju, on je iskusan, prekaljeni pisac, a to njegovo lično empirijsko iskustvo, satiričara, humoriste, ali i velikog mislioca i ta crta pozitivnog ludila, čine ga potpuno drugačijim i neverovatno autentičnim. Gotovo sam ubeđen da je Ninus Nestorović možda i jedini humorista koji je svojim stilom pisanja i načinom promišljanja, najbliži samom sebi – potpuno je originalan, često ne škrtari na rečima, za njega ne postoje pravila – kako treba pisati, koju formu treba pratiti ili kojoj crkvi se prikloniti, i u tome je dosledan. Zato i tvrdim da je pomalo lud, a to njegovo pozitivno ludilo je upravo ono što ga izdvaja od većine pisaca kratkih, a po mogućstvu kritičko-duhovitih misli – sve može da se nauči, ali taj pozitivni nervni disbalans, ili imaš, ili nemaš!

 Miodrag Stošić

Krajem osamdesetih, aforizam napušta lirski i šarmantni radovićevski šinjel i sve više se naslanja na jaka pleća Brane Crnčevića. Nadolazeće devedesete su najzad porodile savremeni srpski aforizam, i to bez epiduralne injekcije. Taj aforizam izleće brzo ali dugo putuje. Duhovit je ali nije smešan. Smejući se, ne hvatate se za stomak već za glavu. On ide glavom u zid i ostaje na tom zidu kao parola, grafit i kao krik poniženih i uvređenih. Ukratko, to su oni aforizmi koje piše Ninus Nestorović.

Rajko Dvizac, pisac i novinar

Ninusa Nestorovića poznajem od početka njegovog stvarlaštva. Od onih prvih, probnih balona kao aforističrara. O njemu mogu da govorim samo iz srca, jer odavno je u njega ušao svojim talentom,,znanjem, veštinom baratanja teških i lakih reći…Njegovim britkim perom. Uspevao je svih ovih godina da eskivira zamke lažne patetike i servilnosti. Uvek se trudio da pogađa metu pravo u centar. i – pogađao je stotinu puta. Precizno do bola, jasno i nepismenima. Nažalost, kod nas se Dobri i Kvalitetni ljudi retko javno hvale…A Ninus Nestorović zaslužuje i više od reči hvale, od papirne zahvalnice. Njegovi aforizmi su svetlo u tunelu vremena u kome živi i stvara. Ili narodski rečeno: – Prijaju kao rasol posle svakodnevnog medijskog mamurluka…Bude one koji još uvek mogu da se probude. Čestitam mu na tome. Neka samo tako nastavi…Bez uvijanja ću javno reći i ovo: – Ninus Nestorović je Pečat ovog vremena. Budućnost će pokazati da sam bio u pravu. …