Нинус Несторовић у Књижевним есејима Витомира Теофиловића

НИНУС НЕСТОРОВИЋ (1965)

Нинусу припада посебно место у великом јату Београдског афористичарског круга. И жесток је борац против сваке силе и неправде и врло духовит, а формула која интегрише његов морално-политички ангажман и раскошну духовитост је рефлексивни црни хумор, са свим својим врстама и подврстама, од благе ироније до цинизма. Нинусов сет у једној антологији почиње афоризмом Није чудо што овде успешни људи ретко ничу. Сејемо их два метра испод земље. Тако дубока сетва није изводљива само ратарским средствима, потребно је дубље орање од тракторског, па је за тако дубоке укопе ангажована и народна милиција: Полиција не флертује са криминалцима. Она је с њима у озбиљној вези. Неупућени читалац може да помисли да Нинус претерује, да насиље цвета само ту и тамо, а да у читавом осталом простору теку мед и млеко, али није тако, а ево и зашто: У Србији се не зна да ли има више патриота или издајника. Све зависи од тога ко броји! А ко броји, тај нам и судбину кроји – прави нам и ред чекања и ред летења: Не могу главе тек тако да лете! Мора да постоји неки ред летења!

Из цитираних афоризама видимо Нинусову црнохуморну употребу и злоупотребу питомих колоквијалних синтагми успешни људи, озбиљна веза, ред летења… које непатриотски комбинује са непријатељским синтагмама, туђим нашем доброћудном менталитету: флертовање са криминалцима и летење глава… Такву смешу може да справља само неко ко нема здрав мозак, а да би ствар била гора и тужнија, у питању је мозак који се не може излечити: Покушали су да му пресаде мозак, али га је организам одбацио као страно тело! Да је реч о безнадежном случају потврђује и опаска која може да никне само у непријатељској глави: Наша држава је тежак инвалид. Недостаје јој рука правде. Такав ум може само наопако да резонује. Ево једне такве опаке опаске: Кад си на власти, мораш много да лажеш, иначе ти народ неће ништа веровати. Сатиричар овде, то би потврдио сваки патриотски психијатар, пројектује своју перцепцију власти – како би се он понашао да је, не дај Боже, освојио власт. У арсенал тако ужасних гласина спада и Нинусова опаска о вешању као чисто техничком чину, као произвољном хиру власти а не легалном средству обрачуна са непријатељем: Да би неко био обешен, нису потребни докази. Потребна су вешала.

А добро знамо д аза стање у друштву, за цветање криминала није крив крем друштва већ олош: Ђубре је криво што криминал цвета! Писац је толико обестан да тера шегу и са највишим, законодавним органом власти: Неопходан је преображај скупштине. Од јавне куће требало би направити поправни дом!

И кад помислимо да је Нинусово вербално непочинство отишло до ђавола, да ништа горе не може рећи, он нас изненади. Инсинуира да смо изгубили и компас, да не знамо ни ко је ко ни шта је шта: На почетку рата се увек поделимо на патриоте и издајнике, али тек на крају сазнамо који су који! И наше понашање је врло чудно, понашамо се необуздано као да смо владари света, и не знајући да смо у мрежи манипулације: Понашамо се као да смо пуштени с ланца, а нисмо… Има неупућених који мисле да премијер, пошто ретко гледа телевизију, не хаје за јавно мнење, а он све своје време жртвује ради јавног мнења – он га једини и ствара и моделира: Премијер из оправданих разлога не стиже да гледа телевизијски програм. Па не може он истовремено да буде са обе стране екрана! Креирање јавног мнења је из два разлога деликатан посао. Најпре зато што је мртав некад омиљени систем – демократија: У нашој кући само мој стари отац зна шта је то демократија. Причао му деда… А није лако оживети мртваца – сахрана се разликује сходно вери покојника: Свако је истину сахранио на свој начин. Они по католичким, а ми по православним обичајима! Писац зна да још једно политичко искуство, по аналогији са животним, има оловну тежину: Много теже је растати се са прошлошћу него са садашњошћу. Дуже везе је теже раскинути!

Погрешно је мислити да је лако живети у држави безакоња. И у таквој држави мора да се ради, а они који имају мале плате и на два-три радна места: Неко је полицајац, неко криминалац, а неко мора да ради оба посла да би преживео!

Радно искуство чешће је мана него врлина јер модерно доба изискује све новије технологије, па на младима свет остаје: Најмлађи комшија – прислушни уређај последње генерације! Ко у конкуренцији са младима не може да издржи домаћи темпо развоја, одлази трбухом за белим крухом у бели свет. Срећом, на том путу предност има већина, која не хаје за границе, а само мали број полазника на тај далеки пут мора да докаже ко је и шта је: Само паметнима треба пасош, јер глупост не зна за границе!

Срећа за наше сатиричаре је што су њихови главни јунаци највеће патриоте – наши млади политички кадрови не само да се не школују у иностранству већ неће да оптерећују ни домаће школство. Они су златни пример самообразовања: Наши политичари су праве патриоте. Нису се школовали на терет државе него су дипломе купили од својих пара!

Два друштвена слоја су самим својим положајем заштићена од свих мука и тегоба – они сасвим горе и они сасвим доле. Зна се ко су и какви су они горе, а ево како убоге срећнике нишче духом лапидарно описује наш сатиричар, мајсторски користећи наш најфреквентнији глагол немати: Благо сиротињи! Она нема чега нема!

Можемо ли претерати у чишћењу редова, па постати крње друштво? Не, ми имамо толико вишка у свакој фели да ћемо увек бити друштво и по: Не само да имамо злочинце за сва времена, него и за све узрасте!

 

& & &

Нинус је добио толико признања и награда да је по његов углед опасно све их навести – могу читаоци да посумњају да ли је он стварни или тобожњи сатиричар. Та сумнња би била оправдана да је награде добијао од државе, односно власти, али није. Добијао их је од поклоника сатире што је жестоко критиковао и магијом смехотворца исмевао власт. Површан читалац може на основу Нинусових афоризама да помисли да у нашој држави ништа не ваља. Далеко од тога: у нашој држави не ваља само оно што је Нинус описао – све друго је толико лепо да је и Нинусовом магичном перу било неописиво. Зато је он као и остали сатиричари нашег времена и простора изабрао оно што је лакше, а све лепоте препустио писцима ода, талентима какве смо срећом увек имали у троцифреном броју.

Витомир Теофиловић

GOSPODAR NINUSIJADE  ili neka o knjizi „Bože, uprosti nam“

Ako je prihvatimo mišljenje da je aforizam „roman bez suvišnih reči“, onda Ninus Nestorović odavno zaslužuje status našeg romanopisca klasika! Bez obzira na njegov stav da je „aforizam književno delo u kojem pisac ima veoma malo prostora za dokazivanje“, sam Nestorović nizom istinskih bravura-kalambura ukazuje koliko „pravi dribling duha u skučenom predelu“ nudi šansu za šire sagledavanje naše sredine i ovog vremena. Svojom novom zbirkom „Bože, uprosti nam“ ponovo promoviše Srbiju kao raj za satiričare i aforističare. A taj se raj stalno uvećava! Što je nama gore, njima je bolje. Rudokop iz koga vade svoje zlatno grumenje je neiscrpan pošto živimo u društvu i epohi koje neprestano, uvek na nove načine, revitalizuju zlo i gluposti. Šta više, neka od tih dostignuća ne mogu se dostojno iskarikirati u meri kojoj zaslužuju.

Zahvaljujući ponajviše politici (sa njenim najistaknutijim nosiocima) Srbija je koliko komična toliko tragična, pa posao duhovitih nikad nije bez početnog materijala. Kroz humor, pogotovo aforizam, koji je postao dragocena „libela društva tojest onaj mehurić koji registruje nenormalno“ ublažuju se i izvrću ruglu neki od najgorih udaraca koje nam stvarnost nanosi. A kad se jednom nađe smeh, bez obzira koliko bolna situacija bila, muka se lakše preboli. Svaki osmeh, kao uostalom i sloboda, ima neku ozbiljnu boru na čelu.

Sociološki gledano, aforizam je vrsta izreke izrazito ironijske semantike, pa samim tim adresiran ka pismenijim slojevima društva. Ta umetnost izabranih reči – između poslovice i dosetke, sadržinski zbijena i misaono gusta – oduvek je podrazumevala mogućnost za oblikovanje važnih životnih iskustava.

Sama definicija „aforizam“ vremenom se menjala, od Hipokratove originalne upotrebe termina (u petom veku pre nove ere) za opisivanje kratkih medicinskih učenja do shvatanja koje preporučuje Oksfordski rečnik engleskog: Kratka u određenom obliku i nekoliko reči iskazana izreka, koja veoma jasno izražava jednu misao; poučna mudrost koja sadrži istinu opšteg značaja. Aforizam je drugačiji od maksime, izrazito je subverzivniji.

Duško Radović reče „Zmaj nam je bio na početku“. Ostaje dilema da li je pri tome mislio na dečju pesmu ili na najvitalniji žanr ovdašnje književnosti. Za poeziju namenjenu najmlađima sud odavno stoji, ali ne sme se gubiti iz vida i Zmajeva uloga kao začetnika srpskog aforizma. Njegovi sledbenici, ti „naslednici svetog žara“, nikad nisu bili bez dovoljno nadahnuća pogotovo tokom poslednjih nekoliko decenija. Zasipali su nas radovima po meri svoje epohe. Od „Ježa“ i studentskih glasila, dnevnih listova preko radio programa sve do televizije otvarali su se prostori za plasiranje: „jezgrovitih a značenjem bogatih izreka usmerenih ka sumnji na sve postojeće sa ciljem da bude smeh do bola.

Pokazaće se, jednog dobrog dana, da su kroz naše istorijske lomove najbolje prošli upravo „žongleri koji su svoju duhovitost ispoljavali kao angažman“ pošto su najspremnije dočekali pogana vremena. Svojevrsna intelektualna gerila znana kao „Beogradski aforističarski krug“ verbalnim je diverzijama dugo i uspešno delovala na održavanje mentalnog zdravlja jednog dela naroda. Jer čovek je stvorenje koje ne živi samo od hleba, nego i od ulovljenih reči da ga drže kroz iskušenja.

Kada postoji neka nesnosna disharmonija koja zahteva dodatni pogled, moralni stvaralac aforizma spremno isporučuje kratak i oštar šok na serviranu istinu. Nije dovoljno samo ih pročitati i u sebi promrmljati: „Koliko je istina, sve je istina“ Aforizmi su podsticaji za akciju nikako ne za saginjanje glave.

Upravo zato nove umotvorine Ninusa Nestrorovića, majstora štitonoše iz elitnog ešalona Aleksandra Baljka, zaslužuju duboko poštovanje. On zna sa rečima jer ih dobro poznaje. Poznaje njihovu snagu, njihovu povremenu veličanstvenost, ali i njihovu dubinu. Intelektualna pronicljivost, višeslojno značenje i poruke, lepota stila i volšebna darovitost, sve to  odlikuje i ovu zbirku pažljivo redigovanih romana bez suvišnih reči. Uvek bravurozan po pitanju kalambura, Ninus opet uvećava i ovako veliki trag posvećen paradoksima svakodnevnog života. Originalno i snažno delo kao sinteza literature i filozofije. Jer „Svaki aforizam ima tri dimenzije: dužinu, širinu i dubinu.

boze uprosti nam

Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlasti odlikuje obesnošću i bajnom egzistencijom, od velike je korisi čitati vlasnika „zaoštrenog pera“. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti.

U zemlji u kojoj „Mi više ne oplakujemo mrtve. Samo žive“ dragoceno je smejati se i misliti nad knjigom „Bože, uprosti nam“.

                                                                                    Petar Peca Popović

Ratko Božović: Prometejska odbrana  istine

U središtu vidnog polja odabranih aforizama Ninusa Nestorovića našlo se vreme koje stagnira ili ide natraške, unazad. To je bio i ostao društveni sunovrat. Videli smo da aforističara ponajviše interesuje naličje  stvarnosti izokrenute naglavačke. Zato se i trudi  da pronikne u područja  iracionalizma i da prepozna surovu snagu svih izopačenosti, individualnih i kolektivnih. Tu se njegov kritički  i satirični duh napaja neprestanim podsticajima koji su se oživotvoravali u tamnoj strani egzistencije, u društvenim i individualnim poremećajima, u patologiji ekstremnih formi postojanja. Tako ovaj autor i postaje hroničar  sveopšte posrnulosti naše društvene zajednice. To je i razlog što su se tamo našla  politička čudotvorstva i politika kao pozorište surovosti i zločinstva.  Sve se to našlo u formi kritičkog nespokoja i ironičnog odnosa prema vlasti i njenim podanicima.
U vreme  ekstremne krize, koja se odužila, pojavila se plejada aforističara   nepomirljivih kritičara zatvorenog i autokratskog društva.  Njihova pobunjenička energija, kao čin satiričnog mišljenja u kojem je dominirala ironija, podrugljivost i dosetka, osporavala je politiku zlodela i zločina, ismejavala vlast koja je poništavala  slobodu, istinu i zakon, izvrgavala ruglu moralno neosetljivu podaničku svest.  Bile su to   snage nepristajanja na svudprisutnu deponiju banalnosti i političke apsurdizme. Snagom talenta i kreativnom lucidnošću pridružio im se Ninus Nestorović i postao najdominantniji   stvaralac satirične imaginacije.
Naš istorijski udes bilo je teško pratiti bleskom ironije, kalamburom humora i prostodušnim smehom najviše stoga što se društvena stvarnost našla u blizini tragičnog i ružnog, pa je bilo suženo pulsiranje smehotvorstva i humora.  Nepotkupljiva kritička javnost ipak je prizivala  kreativnu i kritičku snagu satiričnog nepristajanja. U njenom prisustvu,  istina ne deluje kao privid u mrkloj noći i kao nestvaran prizor. Valja se setiti i mišljenja Isidore Sekulić da tragika donosi katastrofu i haos, a humor uspostavlja red i mir u haosu. To se  odnosi  i na satirični diskurs Ninusa Nestorovića. Njegov je humor atak na  blasfemičnost i prevaralogiju veštački fabrikovane javnosti. Zato ima i terapeutsko i kritičko značenje. Taj kritički eros deluje uverljivo jer se stiče utisak da se autor  spisa  Bože,uprosti nam  domogao ključa kojim se otključavaju brave iza kojih se istina skriva.
A velika je muka sa istinom jer nikako da se do nje stigne, nikako da se obznani. Znamo samo da je odsutna.  A  gola istina deluje kao bespomoćni krik, kao privid u mrkloj noći, kao nestvaran prizor i izmišljen “događaj”. Istina se doživljava kao laž. Laž je zamenila istinu jer su je tako i predstavili i manipulatori i bleferi društvenog i političkog života. Zbog čega je to tako? Laž je naša odrednica i lakši put političara da gospodare društvom i ljudskim dušama. Postala je veština koja se u nas odomaćila i odavno se upražnjava kao dominantna forma postojanja, kao važno egzistencijalno uporište. To je način da se svi u lažomanskom društvu lakše odevaju u samoprevare, da komotnije opstaju pod maskama u teatru apsurda ovdašnje stvarnosti. Tako ispada da se bez istine može, a bez laži nikako. Pregolemom prisustvu laži verovatno doprinosi i to što u nas ne postoji baš najbolje pamćenje o tome šta se u našoj balkanskoj noći dogodilo i šta se i dalje događa.  Što je najgore, naša priča nije do kraja ni ispričana, nije iskazana  verodostojno. Tamo gde su laži debele, istine moraju da budu tanke. Kazuje Nestorović.

boze uprosti nam
Karikatura: Petar Pismestrović

I kad je zaokupljen traganjem za istinom i kad zna da je neće dosegnuti, satiričar ne posustaje. Ne posustaje ni onda kad zna da isinu ne vredi tražiti u središtu političke ontologije, jer ona se skriva u baruštini političke patologije. Smišljenim metodama ispiranja mozgova, spinovanjem javnosti i lukavstvom indoktrinacije odavno se nameće bezobzirna kalkulacija i volja za moć političkih elita. Naša haotična tranzicija uveliko pokazuje da nije samo u ratu prva žrtva istina. Posle petooktobarskih događaja nije došlo do neophodnog diskontinuiteta sa prethodnim sistemom.  U neodlučnosti da se ide do kraja u obznanjivanju prljavština zločinačkog režima, da se obznani istina koja je zaudarala od krvi, truleži i raspadanja sadržan je fatalni nesporazum u razumevanju istine. Dok se istina prikrivala ili odlagala, izgubljeno je dragoceno vreme, a time i mogućnost da se ostvari ono što je bilo neophodno sa stanovišta politike kao svesnog usmeravanja istorije. To je bilo dovoljno da aktuelna politika  dobije i tragična ishodišta.
»Govoriti istinu«, piše Paskal, »znači navući omrazu na sebe«. Ninus od toga ne beži. Naprotiv. To što sebi neće prirediti takvu »nelagodu« ni pragmatični politikanti ni komformisti ni poltroni – ljigavci, odvažni satiričar, kao Don Kihot, kreće na vetrenjače. U nas se ustalilo iskustvo: kad prećutite ljudska nevaljalstva i nemoral vladajućih elita, onih koji odlučuju o sudbini svih, niste »sporni«. Ko je spreman da govori istinu spreman je da dođe  u konflikt sa protagonistima destrukcije, nasilja i zlodela. Naše iskustvo o represiji u odnosu na istinu u neposrednoj je vezi sa silama sistema koje blokiraju puteve do višeslojne stvarnosti i do njenog kompleksnog razumevanja u kome je neizbežan ironijski diskurs utoliko pre što se ironija sprda s nama. Kad je ovde, u stvarnosti, demonstrirana  politika koja je od društvene zajednice stvorila  pakao, postalo je jasno da je maskirana društvena zbilja  završila u represiji prema istinoljupcima. Dovoljno se podsetiti na našu ideološku prošlost, da bi se videlo koliko je teško odgonetnuti da li je istina naših komunista bilo bratstvo i jedinstvo  ili nacionalizam koji je skliznuo u forme ksenofobije i fašizma. A naše društvo u tranziciji kad god je blokiralo  traganje za istinom radilo je protiv sebe, dovodilo je u pitanje strukturalne promene. A njih nema bez sposobnosti suočavanja sa istinom. Ta sposobnost je ovde izgleda zakržljala. A politička demagogija donosi najveću štetu kad razbija ogledalo istine.Tako su naši vrli političari postali vremeubice, razlog za stalna kašnjenja. Oni u pragmatskim ambicijama kao da ne shvataju da nagomilane zablude i slepilo u otkrivanju istine postaju bedemi kojima se skriva verodostojna slika stvarnosti i stvarnost istine. A kad nema slobode nema ni istine. One i ne mogu  jedna bez druge.Kad nema jedne nema ni druge.
U svakom slučaju, teško je izaći iz  složenih društvenih stanja koja se oko istine pletu i raspliću.  I kad je istina i »ulovljena«, nemoguće je pouzdano obuhvatiti i pogledom i duhom. Da bi se stiglo do stvarnosti istine neophodno je suočiti se sa suštinom društvenog života, spoznati »kako« se životni procesi zbivaju i »zašto« imaju takva ishodišta. Međutim, sve je to dovedeno u pitanje jer ne postoji nepotkupljiva kritička javnost, a aktuelnoj vladajućoj eliti najviše odgovara falsifikat istine.U tome joj pomažu tajne službe koje bezbedno plasiraju svoju verziju krivotvorene istine. U njoj je moguće da tajnost proguta javnost. Ostaci arkanske države imaju  snažna uporišta u političkom životu i svakodnevlju građana.
Nasuprot takvom falsifikatu stvarnosti svoje mesto zauzimaju i humoristi i satiričari. Humorista puca manevarskim,/a satiričar bojevim mecima. To je aforizam Žarka Petana, koji je pokušao da razgraniči humor i satiru, mada su sva razgraničenja, ipak, uslovna  bar kad je reč o umetnosti aforizma Ninusa Nestorovića, kod koga i humor naginje satiričnom iskazu. Njegovi aforizmi deluju  kao laserski zraci u mračnoj komori.   Oštrouman, lucidan i sumnjičav, aforističar istražuje prisustvo karikaturalnog i u društvenim pojavama i u ljudskim situacijama i u čovekovom karakteru. Čini to kao slobodan čovek, kao stvaralac  od  savesti i karaktera. U stvari, on je pobunjenik, buntovnik i umom i srcem. Kao žiške koje su se našle u njegovom unutrašnjem požaru, kao gorke i otrovne pilule koje leče, njegovi  aforizmi sežu do razložne kritičke misli koja svojom kreativnom subjektivnošću  brani viziju sveta i smisao postojanja slobodnih ljudi nasuprot onima bez karaktera, koji ne znaju ni za stid ni za dostojanstvo. Pristašama nesnosne ideološke tupavosti i simulirajućeg patriotskog i šovinističkog ludila arivističkog polusveta priređuje subverzivnu negaciju. Sa strašću pobunjenog  satiričara, ma koliko da pripada manjinskoj grupaciji koja se nalazi na margini, ne posustaje u snazi nepristajanja i razboritosti  protivljenja. Za sve to nisu prikladni manevarski meci niti bilo kakva simulacija. I zato što otkriva i ismijava laž, licemerje i primitivizam, on neće da pokreće dolap u koji su upregnuti njegovi sugrađani. Neće da plovi niz struju kolektivnog gubitništva i besprizornog gluparenja. Ličnosti iz političkog života oblikovao je kao opskurne negativce, kao persone koje su se ne samo politički demaskirale već i drastično odljudile. On je uvek polazio od karaktera njihovih ličnosti, od prirode njihove izopačenosti.
Nestorović je pokazao da satirični aforizam pripada kulturi u kojoj se, umetničkim majstorstvom i artističkom imaginacijom, uspostavlja kritičko nepristajanje na degradaciju ljudskog postojanja i izobličavanje čovekove prirode. Zato se on i pojavljuje kao „prestup” i kao „prekršaj” u odnosu na represivni sistem društva i čovekovu unutrašnju neslobodu, kao osmišljeno protivljenje političkom, ideološkom, estetskom i moralnm dogmatizmu. U viziji satiričara sadržana je nepotkupljivost  misije koja brani individualitet, razlike i totalitet. Satirični iskaz temelji se na ironijskoj degradaciji bezobzirnih vlastodržaca,  žestini žigosanja i hiperboličnom ismevanju i nemilosrdnoj optužbi posrnulog sveta. Najkreativniji naši aforističari, u čijem je vrhu Nestorović, misle svojom glavom i slušaju svoj unutrašnji glas, suprotstavljaju se banalnom dekoru svakonevlja i gluvom dobu sveopšte krize. U njihovom satiričnom aforizmu, pored odbrane slobode, prepoznatljivo je i nastojanje da se približe savest i razum kao zavisne vrednosti.
Predrasude, laži, manipulacije i mistifikacije postaju predmet  žustre ironične opservacije u satiričnom aforizmu Ninusa Nestorovića. Tu su se našli novi prilozi za glosarijum našeg propadanja. Kod aforističara satiričnog smera kakav je Nestorovićev nema ni laganja, ni prenemaganja, ni sentimentalnosti. On govori u svoje ime, ali i u ime onih koji nisu u prilici da se usprotive prokletstvu poništavanja vrednosti ljudskog dotojanstva. Kad brani slobodu, pravdu i vrednosti, kad brani čovečnost, čini to jasno da jasnije ne može biti. Bio je to  njegov put do pročišćenog aforizma kao neumoljive misli naše sumorne sadašnjosti. Pokazalo se da takav aforističar  nije samo paskalovska trska „koja misli“, već i trska koja probada čireve ljudske truleži.
Tematski najbliži ovdašnjim kriznim vremenima, Ninusovi aforizmi verovatno će doživeti aktivnu i aktuelnu recepciju, ali su svakako najvredniji oni  koji poseduju univerzalno važenje i koji su smišljeni za dugo trajanje. A takvih je i najviše. Poznato je da su odavno u nas  satirični aforizmi  najubojitiji  komentari našeg sveopšteg propadanja. Duhovito oštroumlje i kritički eros samo je deo stvaralačkog identiteta svakog aforističara od kreativnog formata kakav je  Nestorović.
A, društvo koje sprečava bujanje satire – oskrnavilo je nevinost istinoljublja i spontanost slobode. Ono je na taj način ukinulo važnu formu opiranja zlu i destrukciji.  Hladna glava i ledeno srce opstaju u mentalnoj neprovetrenosti i sveopštoj apatiji i ravnodušnosti.  Političke demone savremenosti posebno apostrofiraju majstori satiričnog aforizma kakav je Ninus Nestorović.  U vreme naše ekstremne krize, koja još traje, umetnici aforizma bušili  su prljavi balon zastarelog društva. Njihovi aforizmi postali su virus kritičkog mišljenja. I kad god je  usahla kritička javnost, gerila naših aforističara očitala je svima lekciju iz građanske neposlušnosti. Njihove kritičke refleksije svedoče da se može dijagnostifikovati i svet okrenut naopačke. Tako je aforizam, u nas, postao i najbritkija kritička reč, kao što je Koraksova karikatura najubojitiji politički komentar. U tom pogledu, Ninus i Koraks su u bliskom srodstvu kao graditelji kritičkog mišljenja i alternativne javnosti. A  u javnosti koja je oblikovana lažnim ogledalima, Ninus je logikom pouzdanog vrednovanja, sa odgovornošču  savesnog kritičara pokazao koliko poznaje suštinu društva i dušu satiričnog aforizma.

Ninus 2019

ЛЕПТИРИ У ПУБЕРТЕТУ

Кад се неко роди у једном, најраније детињство проведе у другом, а своје одрастање заврши у трећем граду, то вам гарантује занимљиву и узбудљиву причу, препуну успомена, људи, догађаја, путовања и промена. Смедеревска Паланка, Младеновац и Нови Сад умногоме су утицали да моје детињство буде незаборавно. Још више су томе допринели моји родитељи Соња и Драган, моја прабаба Деса, прадеда Лаза, деда Милорад, бака Катица, ујак Зиле, стриц Дуле, комшиница из Младеновца, коју смо сви у породици звали тетка Јелица… Био сам сасвим обично дете. Препуно енергије, маште и жеље за игром. Више сам волео да се играм, него ‘леба да једем, а то се по мени и видело! Био сам, што оно песма каже: „Висок момак, па танак!“ Кад подвучем црту, испод мог детињства, испада да ми је од свих делова тела глава била најрањивија, јер њу сам „разбио“ више од двадесет пута и што је још горе, сваки пут, кад бих је повредио, су је „шили“ или стављали копче на њу. Те тренутке никада нећу заборавити. Сваки одлазак у болницу био је застрашујући: огромни рефлектори, много људи у белом, мало бело платно са округлом рупом у средини које ти ставе на главу и игла… ма шта игла, удица за сомове, којом је лекар „ушивао“ рану… Највеће љубави у детињству су ми биле математика и фудбал. Фудбал су тад волела сва деца, математику баш и нису… Математика ми се вероватно допала због мог првог професора из основне школе, Лазе Јовановића. Умео је да привуче нашу пажњу и да нас заинтригира да дођемо до решења. Научио нас је да размишљамо… У глави сам тада множио двоцифрене и троцифрене бројеве, решавао једначине… Жонглирао сам са бројевима, а кад научиш да се играш са њима, математика постаје дивна забава! Фудбал сам заволео због оца. Он ме је прво научио да навијам за Џају, па онда за Звезду! Гледали смо у почетку утакмице на Маракани, а по доласку у Нови Сад, редовно смо гледали Војводину. Навијали смо од тада и за њу и за Звезду… Прве фудбалске кораке направио сам у „петлићима“ Војводине. После победе мене и моје школе на градском школском такмичењу у атлетици и учешћа на покрајинском, уместо да одем у атлетски клуб „Војводина“ и „тренирам“ скок у даљ, отишао сам у фудбалски. Већи део детињства и младости провео сам у ФК „Индекс“ Нови Сад, на Ђачком игралишту. Тренер ми је био чика Буца. Тако смо га, ми играчи, од миља звали. Кажу да је некада био мајор по чину, а право име му је било Градимир Димитријевић. Чика Буца не само да је одлично познавао све наше врлине и мане, него и све наше оцене, проблеме, професоре, родитеље… Није од нас правио само добре фудбалере, него и добре људе! Крајем лета 1979. године чика Буца је направио турнир у малом фудбалу на Ђачком игралишту на којем су учествовали само момци који нису старији од четрнаест година. Било је више од двадесет екипа, а моја се звала „Џентлмени“. Чинили су је момци са Лимана III, моји другари из „дворишта“: Дуда, Грицан, Бане, Баја, Љуба, Бора, Сакела, Попа, Мишке… Да бисмо купили дресове и лопту за тај турнир, организовали смо сакупљање старе хартије по зградама. Накупили смо цео шлепер! Дресови су били тамно плави. Налепили смо на њих чак и бројеве! На терену смо показали да умемо да играмо фудбал. Стигли смо до финала и у њему изгубили од екипе која се звала „Лептири у пубертету“. Били су бољи од нас за један гол! По завршетку утакмице сам плакао. Био је то мој први „велики“ пораз у животу! Пораз који је болео, али пораз који ме је натерао да још више заволим фудбал и да велики део свог живота посветим њему.

neven2.jpg

Recenzije

Milan Todorov, satiričar:

Aforizmi  Ninusa Nestorovića imaju jedan novi, moderan i šarmantan, rekao bih, mangupsko velegradski pristup ozbiljnim društvenim temama. Upravo ta nekonvencionalnost na kojoj Nestorović verovatno nesvesno insistira, čini ga  prepoznatljivim i popularnim piscem. Ne bi trebalo zanemariti ni njegov  izraženi smisao za estradno kazivanje aforizama (isto kao i Čotrićev) koji doprinosi popularizaciji vrste. Uostalom, svojevremeno je tako mladi Matija Bećković harao beogradskim književnim mitinzima popularišući liriku satirične provenijencije i to sa ogromnim uspehom. Aforističari moraju danas da koriste javne književne večeri da bi probili gluvi zid birokratskih struktura u književnoj kritici i forumima koji izdvajaju novac za muziku, recimo, a za aforizam ništa. Aforizam je, najzad, najprijemčiviji vid književnog obraćanja svetu u doba Interneta i nestašice vremena.

Edvard Jukić, novinar:

Ninus Nestorović nije od onih autora koji plene zavodljivim rečenicama koje mame smeh. Njegovi aforizmi su opori, podsećaju na ratove devedesetih, počinjene zločine, neograničenu vlast vođa u totalitarnom društvu, raspad morala, siromašenje srednjeg sloja, korumpiranost političara, sveprisutnu glupost i licemerje…

Nenad Mandić, novinar:

Kad neko počne da pegla izgužvane misli i proglasi Sizifa Srbinom, sigurno čuva neku vojnu tajnu, pa samim tim dolazi u neraskidivu vezu sa ulicom i počne da mi sli o sebi da je kralj. Iako prva rečenica deluje nepovezano, iskošene reči odaju dela novinara i aforističara Ninusa Nestorovića. Čovek je zahvaljujući efikasnim, duhovitim rečenicama dobio najznačajnije nagrade i jedan je od najcenjenijih likova iz Beogradskog aforističarskog kruga. Kad Ninus napiše aforizam, nema milosti! Hrabar je, nema šta! Valjda zato na njegovom sajtu lepo piše:“Čitate na sopstvenu odgovornost!“

Predrag Popović, novinar:

Ako je aforizam „dribling duha na malom prostoru“, onda je Ninus Nestorović srpski Maradona.
Na svom sajtu, Ninus upozorava konzumente njegovih dela da ih čitaju „na vlastitu odgovornost“. Čak i oni koji nisu imali prilike da se suoče sa njegovom satirom, lako će u njoj prepoznati i sebe i svoje društveno okruženje…

Profesor dr. Ratko Božović :

„Što se aforizma i inteligencije tiče, baš kao i nedvosmislenosti aforizma, to se u najvećoj meri odnosi i na satirično stvaralaštvo Ninusa Nestorovića. Njegova ironična smehovitost pripada onoj vrsti humora koju je Oskar Vajld bliže odredio kao „intelekt dok švrlja“.

Milan Beštić
predgovor za knjigu „Izgužvane misli“

…Brojni su Nestorovićevi  aforizmi vredni pažnje i analize, kako po tematskoj obuhvatnosti, tako i po nivou stila. Uspešan je u uočavanju paradoksa koji sam predmet aforističarskog uobličavanja u sebi nosi, ali i u upotrebi retoričkih stilskih sredstava kojima se postiže paradoks u izrazu, što iskazu daje umetnički oblik.

Rade Jovanović
predgovor za knjigu „Neraskidiva veza“

Očigledno je da je Ninusova treća knjiga sreća za srpsku satiru i aforistiku i izuzetan poklon za brojnu čitalačku publiku i poklonike ove literature. Mada autorova sreća neće biti kompletna dok ne doživi da mu se i sopstveni narod, ne Sizifofski, ugura, već dostojanstveno i gospodski ušeta u Evropu i u treći milenijum, makar po cenu da aforističar Ninus ostane bez posla. (Verovatno istovremeno kad i Sizif završi svoj posao!).

Međutim, plašimo se, vaspitno-obrazovni efekat Ninusove NERASKIDIVE VEZE biće, na žalost, još jedna potvrda stare istine našeg naroda: „Pametnima ne vredi pričati (niti pisati). Oni sve razumeju!“ Ostali Srbi su u „neraskidivoj vezi“ sa nebeskom Srbijom.

Slobodan Simić –
predgovor za knjigu „Vojna tajna“

Ninus – ime i zaštitni znak. Ime – našeg aforističara iz prve postave Beogradskog aforističkog kruga. Zaštitni znak – dobrog, veštog i kvalitetno napisanog satiričnog aforizma. A zaštitni znak nije lako napraviti. Počelo je to od prve Ninusove knjige „Izgužvane misli“ iz 1997. godine, gde je najavio talenat, preko odlične i kvalitetne „Sizife, Srbine“ iz 1999. godine, posle koje je usledila i Vibova nagrada 2000. godine, do najboljih „Neraskidivih veza“ iz 2003. godine koja je potvrdila iskazani kvalitet i uvela aforističara u društvo najboljih. Kroz tu kratku, za aforističara prekratku istoriju od samo šest godina, mogao se pratiti rapidni razvoj i napredak nadarenog pisca. Izraženog nerva za satiru i satirično, on je „iz svih oružja“ raspalio po gluposti, licemerju i hipokriziji na svakom koraku i u svakom pojavnom obliku. Posebno mu se mora odati priznanje za izuzetnu literarnu i ličnu hrabrost, jer je svoje najoštrije, najubojitije i najkritičnije aforizme pisao i objavljivao u vremenu mraka i ratova, kada su razum i poštenje, zajedno sa mnogim razumnim i poštenim ljudima, bili prognani daleko od ovog govornog područja.

PEČAT VREMENA

(Antologija novosadskog aforizma) 2003.

POD LOKALNOM  eNES-TEZIJOM

 1.

Ako ćemo ab ovo sve, je počelo, 24. novembra 1833. godine. Pavlu Jovanoviću, advokatu ovdašnjem i potonjem senatoru varoši novosadske, rodilo se muško dete. Tada niko ni pretpostavljati nije mogao da će od tog žgepčeta stasati čovek koji će svojim delom umnogome doprineti da nje gov rodni grad postane kulturno središte srpske pismenosti XIX stoleća. Zato što „nam je Zmaj bio na početku“, kako je rekao Duško Radović,Novi Sadćemo vazda doživljavati kao zavičaj dečje pesme. Ispostavilo se, međutim, da nam je Zmaj „bio na početku“ još nečeg što će na našoj književnoj sceni s kraja minulog veka biti definisano kao fenomen, koji će izboriti primat najvitalnijeg literarnog žanra srpske književne produkcije. Naravno, reč je o satiričnom aforizmu. Koncipirajući svoju antologiju Istorija afokalipse, Aleksandar Baljak će u predgovoru reći da „je opredeljenje za Jovana Jovanovića Zmaja kao začetnika savremenog srpskog aforizma bilo jedino kvalitativno i kvantitativno opravdano u delu samog autora“. Pošto se radi o autoru u čiji vrednosni sud ne treba sumnjati, ne možemo a da ne primetimo, i to s ponosom, da pomenuta Istorija počinje aforizmima dvojice rođenih Novosađana: rodonačelnika Zmaja i dr Ilije Ognjanovića Abukazema. Ali to je istorija i da nam nije u njoj Zmaja na početku, teško da bi joj se nekim drugim valjanim povodom, bar kad su u pitanju ovakvi i slični izbori, uopšte vraćali. Mudrolija pomenute dvojice u ovoj knjizi zato i nema, jer bi u kontekstu samog projekta delovale anahrono. Ovako na „groblju umova“, kako je Božidar Knežević definisao biblioteke, oni su, eto, ti Zmajevski rečeno – Svetli grobovi „koji sijaju svakom naraštaju“ … „i spajajući vek sa vekom“ … čine ovu priču o novosadskim aforističarima ozbiljnijom, studioznijom, smislenijom, a s izvesnom dozom diskretne prečanske narcisoidnosti i lepšom.

2.

„Naslednici svetog žara“, shvativši da im u amanet nije ostalona šta, potražiće svoje uzore na drugoj strani. Početkom šezdesetih godina XX veka, poljak Stanislav Ježi Lec (Hej Sloveni!), skrojiće aforizam po meri čoveka svog vremena. Njegove razbarušene misli naprečac će osvojiti istok Evrope i steći brojne pristalice. Za polovično lenje Srbe ta romaneskna struktura u dve reči bila je Bogom dana, dok su, pak Crnogorci ostali verni svom epskom pevanju i mišljenju. Mladi i gnevni buntovnici s razlogom, spontano su se priključili tom pokretu otpora. Ovladavajući kratkom satiričnom formom i stilskim vežbama iz demokratije, započela je borba neprestana. Uz Jež, najpre u studentskim, a onda i dnevnim listovima otvarali su se prostori za plasiranje i drugačijih mišljenja. Ti iznuđeni gestovi dobre volje bili su obični propagandni trikovi kojima je režim pred zapadom glumio svoju tobož demokratsku orijentaciju, a ona je podrazumevala kakvu-takvu slobodu govora. Takav poligon za bojevo gađanje ćorcima, ustrojio je 1955. godine, i novosadski Dnevnik. Jedanput nedeljno izlazio je podlistak za humor i satiru Koprive. S početka preovlađujuća je bila zastupljenost crtane forme, a kasnije sve više prostora dobijali su i pisci. Koprive su u principu bile nekad više, nekad manje loše, jer su se sva politička previranja održavala kako na kvalitet objavljenih tekstova, tako i na, vremenom, sve niži rejting autora koji su bili spremni na saradnju. O nekim visokim dometima objavljenih priloga, u listu koji je bio organ Socijalističkog saveza radnog naroda, ne može se govoriti, ali činjenica je da su gotovo svi Juvenalovi sledbenici iz ovog izbora svoje priloge, u nekom periodu, objavljivali u Koprivama, počev od Miroslava Antića pa do Ninusa Nestorovića. Čak i prva zbirka nekog novosadskog autora, Aformalizmi Lazara Dovnikovića, koju je objavila Matica srpska u ediciji Prva knjiga, 1968. godine, predstavlja izbor aforizama objavljenih u pomenutom podlistku. Pored Kopriva, kratku satiričnu formu savremenih stvaralaca objavljivao je još studentski list Index, pojedina revijalna izdanja Dnevnika, kao što su Veseli svet ili Osmeh, a sporadično i književni časopisi Polja i Stražilovo. Uz Veselo veče i kabaretsku emisiju Vesela vetrenjača Radio-Novog Sada, koja je negovala stil nešto drugačijeg senzibiliteta i slala ga kroz etar, vladao je privid o velikim mogućnostima koje su bile pred sve brojnijim autorima. Mnogi od njih svoj sporni talenat ni do danas nisu uspeli da razviju, ali pojedinci su svoju šansu ipak iskoristili.

Tako je stasavala jedna nova mlada i hrabra generacija mladih novosadskih satiričara. Svoje prve knjige aforizama objaviće 1972. godine Radivoje Dangubić, Umesto istine (izdanje edicije Stražilovo), Ilija Marković, Vetrokazi-putokazi (izdanje Zadruge pisaca iz Beograda), kao i Šandor Bogdanfi, Ćutanje nije zlato (izdanje Matice srpske). Sloboda će se polako osvajati a do svojih prvih štampanih zbirki uskoro će doći i ostali. Ipak kritički intonirani rukopisi, čak i oni najbezazleniji, nikad nisu bili rado viđeni na stolovima urednika izdavačkih kuća. Možda zbog toga nije zgoreg pomenuti ediciju Stražilovo koja je imala i sluha i hrabrosti da objavi prve ili potonje knjige gotovo svih novosadskih satiričara, onako kako su već stasavali.

Velike lomove koje je donela poslednja decenija minulog veka, bar tako se uprama mislilo, najspremnije su dočekali aforističari. Već pomenuti pokret otpora nazvan Beogradski aforistički krug objedinio je autore iz čitave države (?) u nameri da zada odlučujući udarac jednoj ideologiji koja je polako ali sugurno trošila svoje poslednje godine. Naivno se verovalo da prejaka reč može ubiti sistem. Pokazalo se, ipak, da ne može. Moćnici su to shvatili na vreme pa je sloboda govora bila jedina sloboda koja vam je u Srbiji bila gotovo zagarantovana. Ali sve verbalne diverzije koje je izvodila intelektualna gerila, odvijale su se daleko od očiju i ušiju javnosti. Getoizirani, u svojim urbanim enklavama, aforističari su preventivno delovali na mentalno zdravlje onog dela populacije koji je već bio u opoziciji. Dok je zemlja krvarila, oni su je držali pod anestezijom.

3.

Ako ćemo pošteno i otvorenih karata, gledajući ovaj izbor on je po svemu nalik špilu „mađarica“. Dobro, fali tu koja do tridesetdve, valjda su se gdegod zaturile, tek frapantan je gotovo identičan odnos: četiri asa, par onih jačih karata i ostalo. Izbor je, dakle, i afirmativan i informativan. Šta je više zavisi da li brojite uspele aforizme ili uspešne autore. Mada je pojam uspešnog relativan, krenimo ipak od autora, čisto da vidimo ko je ko u tom novosadskom isečku.

Miroslava Antića poznajete, dakako, kao pesnika. Od onoga što je napisao najbliži aforističkom izrazu bio je u knjizi namenjenoj deci, Olovka ne piše srcem, koja je pravljena po uzoru na onu zamišljenu, koja piše srcem, tandema Rupnik-Nešić. Dva koja se nalaze u ovom izboru su pre studije za aforizam no aforizmi, a spoj trivijalnog i poetskog nije dao očekivani rezultat dostojan Antićevog renomea.

U tu grupu pisaca koji po vokaciji nisu aforističari spadaju još i Šandor Bogdanfi, kao neka naša skromnija varijanta Erkenjia čije su minijature redukovane do gole poruke: novosadski Kišon, Đorđe Fišer, čije auditivne opaske bez njegove interpretacije, najblaže rečeno – deluju neubedljivo; te Pavle Janković Šole i Dragimir Popnovakov, koji aforizam najčešće svode na već viđen deskriptivni paradoks.

Boje Novog Sada u dijaspori, kao aktivni članovi Beogradskog aforističkog kruga brane: Ilija Marković, Radivoje Dangubić, Milan Todorov i Ninus Nestorović.

Ilija Marković je valjda najproduktivniji. On je vešt hroničar budućih događaja. Zato što ide ispred svog vremena, svoje aforizme objavljuje u formi rokovnika. Na vama je samo da stavite datum. Tako se danas piše istorija. Ilija beleži teze, a Marković aniteteze. Otuda je u njegovim ilijadama toliko protivurečnosti. Na njima je izgradio svoje delo.

Ime i delo Radivoja Dangubića su takođe protivurečni, ali Dangubić nije toliko angažovan koliko Marković. Skloniji je univerzalnim temama, a aforizmi su mu bazirani na kontraindikovanom logičkom oponiranju tezi. Kao i Laub zagovornik je mišljenja da su aforizmi poluistine, što se lako da zaključiti iz naslova njegove prve knjige – Umesto istine.

Milan Todorov je najpre pisao satirične priče, potom pesme, da bi na kraju svoj izraz sveo na najmanji zajednički sadržaj.Pokratkom postupku napisao je dve knjige. Iz ove druge shvatili smo da je pisanje Sirotinjska zabava. Međutim, iz vlastitog iskustva mogao je zaključiti da biti na suprotnoj strani ne znači i ostati uskraćen za uzbudljiv seksualni život.

Ninus Nestorović je najmlađi izdanak novosadskog ogranka prestoničkog aforističkog kruga, koji je rastom dosegao najviše domete. Poigravanje asocijacijama i kolažiranjem citata on uspeva da postigne bravurozne spojeve tako da se kolokvijalni govor nenametljivo prevodi u viši stepen umetničke obrade. Ne rasipa se preterano, već svoje aforizme gradi studiozno i natenane. Da je tolerantniji prema drugima nego prema sebi, kazuje i to što je izbor njegovih aforizama za ovu antologiju sačinio Aleksandar Baljak.

Od štihova vredi pomenuti još Dovnikovića, koji je na žalost poodavno bacio pero u trnje, Erdeljanina koji često dozvoljava da ga ponesu strasti pa time optereti i svoje aforizme, Ratkovića koji je valjano ispekao taj prokleti spisateljski zanat, ali je ostao u nečemu nedorečen, Dučića sa još nedovoljno pročišćenom formom…

Moglo bi se tako o svakom reći po nešto, mada mislim da nema potrebe. Ovaj grupni portret s damom takav je kakav je. Svako je na svoj način rekao šta je imao. Autori aforizmima, priređivač izborom istih, a moja malenkost ovim tekstom. I svako od nas misli da je u pravu. A, da prafraziram Iliju Markovića: Biti toliko u pravu bilo bi nepristojno.

O autoru

Rođen je 1965. godine u Smederevskoj Palanci. Živi i radi u Novom Sadu. Član je Društva književnika Vojvodine, gde je i predsednik Sekcije humorista i satiričara. Njegovi aforizmi su prevođeni na: italijnski, poljski, španski, engleski, slovenački, bugarski, makedonski, ruski, češki, baskijski, mađarski, rumunski i nemački jezik. Zastupljen je u antologijama srpskog aforizma, koje su prevedene i objavljene u Italiji, Baskiji, Poljskoj, Sloveniji, Rumuniji i Rusiji.

Objavio je pet knjiga aforizama:

Izgužvane misli;
Sizife, Srbine!;
Neraskidiva veza;
Vojna tajna;
Ćuti i plivaj.

Priredio je Antologiju novosadskog aforizma Pečat vremena

Dobitnik je više značajnih nagrada:

VIB-ove nagrade koju dodeljuje list „Politika“;
Zlatne kacige na Međunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu;
Tri prve, jedna druga i jedna treća nagrada za aforizam na Čivijadi u Šapcu;
Nagrade „Bijeli Pavle“ za najboljeg aforističara na 5. crnogorskom festivalu humora i satire u Danilovgradu;
Nagrade „Dimitrije Frušić“ koju dodeljuje Udruženje novinara Vojvodine;
Zlatne plakete za aforizam na 14. Medjunarodnom festivalu aforizma i karikature – Strumica 2013.;
Nagrade „Vuk Gligorijević“ na 11. Satira-festu (2013);
Najbolja knjiga aforizama 2014.;
Nagrada Nadži Naman 2015.;
Nagrada za najboljeg aforističara u okviru „Letnjeg uličnog erskog kabarea“ u Čajetini, 2016.;
Nagrada za najbolje aforizme – „Čivijada“ 2017.

 RECENZIJE

Milan Todorov, satiričar:

Aforizmi Ninusa Nestorovića imaju jedan novi, moderan i šarmantan, rekao bih, mangupsko velegradski pristup ozbiljnim društvenim temama. Upravo ta nekonvencionalnost na kojoj Nestorović verovatno nesvesno insistira, čini ga prepoznatljivim i popularnim piscem. Ne bi trebalo zanemariti ni njegov izraženi smisao za estradno kazivanje aforizama (isto kao i Čotrićev) koji doprinosi popularizaciji vrste. Uostalom, svojevremeno je tako mladi Matija Bećković harao beogradskim književnim mitinzima popularišući liriku satirične provenijencije i to sa ogromnim uspehom. Aforističari moraju danas da koriste javne književne večeri da bi probili gluvi zid birokratskih struktura u književnoj kritici i forumima koji izdvajaju novac za muziku, recimo, a za aforizam ništa. Aforizam je, najzad, najprijemčiviji vid književnog obraćanja svetu u doba Interneta i nestašice vremena.

Edvard Jukić, novinar:

Ninus Nestorović nije od onih autora koji plene zavodljivim rečenicama koje mame smeh. Njegovi aforizmi su opori, podsećaju na ratove devedesetih, počinjene zločine, neograničenu vlast vođa u totalitarnom društvu, raspad morala, siromašenje srednjeg sloja, korumpiranost političara, sveprisutnu glupost i licemerje…

Nenad Mandić, novinar:

Kad neko počne da pegla izgužvane misli i proglasi Sizifa Srbinom, sigurno čuva neku vojnu tajnu, pa samim tim dolazi u neraskidivu vezu sa ulicom i počne da misli o sebi da je kralj. Iako prva rečenica deluje nepovezano, iskošene reči odaju dela novinara i aforističara Ninusa Nestorovića. Čovek je zahvaljujući efikasnim, duhovitim rečenicama dobio najznačajnije nagrade i jedan je od najcenjenijih likova iz Beogradskog aforističarskog kruga. Kad Ninus napiše aforizam, nema milosti! Hrabar je, nema šta! Valjda zato na njegovom sajtu lepo piše:“Čitate na sopstvenu odgovornost!“

Predrag Popović, novinar:

Ako je aforizam „dribling duha na malom prostoru“, onda je Ninus Nestorović srpski Maradona. Na svom sajtu, Ninus upozorava konzumente njegovih dela da ih čitaju „na vlastitu odgovornost“. Čak i oni koji nisu imali prilike da se suoče sa njegovom satirom, lako će u njoj prepoznati i sebe i svoje društveno okruženje…

 Profesor dr. Ratko Božović :

„Što se aforizma i inteligencije tiče, baš kao i nedvosmislenosti aforizma, to se u najvećoj meri odnosi i na satirično stvaralaštvo Ninusa Nestorovića. Njegova ironična smehovitost pripada onoj vrsti humora koju je Oskar Vajld bliže odredio kao „intelekt dok švrlja“.

Milan Beštić predgovor za knjigu „Izgužvane misli“

…Brojni su Nestorovićevi aforizmi vredni pažnje i analize, kako po tematskoj obuhvatnosti, tako i po nivou stila. Uspešan je u uočavanju paradoksa koji sam predmet aforističarskog uobličavanja u sebi nosi, ali i u upotrebi retoričkih stilskih sredstava kojima se postiže paradoks u izrazu, što iskazu daje umetnički oblik.

Rade Jovanović predgovor za knjigu „Neraskidiva veza“

Očigledno je da je Ninusova treća knjiga sreća za srpsku satiru i aforistiku i izuzetan poklon za brojnu čitalačku publiku i poklonike ove literature. Mada autorova sreća neće biti kompletna dok ne doživi da mu se i sopstveni narod, ne Sizifofski, ugura, već dostojanstveno i gospodski ušeta u Evropu i u treći milenijum, makar po cenu da aforističar Ninus ostane bez posla. (Verovatno istovremeno kad i Sizif završi svoj posao!).
Međutim, plašimo se, vaspitno-obrazovni efekat Ninusove NERASKIDIVE VEZE biće, na žalost, još jedna potvrda stare istine našeg naroda: „Pametnima ne vredi pričati (niti pisati). Oni sve razumeju!“ Ostali Srbi su u „neraskidivoj vezi“ sa nebeskom Srbijom.

Slobodan Simić – predgovor za knjigu „Vojna tajna“

Ninus – ime i zaštitni znak. Ime – našeg aforističara iz prve postave Beogradskog aforističkog kruga. Zaštitni znak – dobrog, veštog i kvalitetno napisanog satiričnog aforizma. A zaštitni znak nije lako napraviti. Počelo je to od prve Ninusove knjige „Izgužvane misli“ iz 1997. godine, gde je najavio talenat, preko odlične i kvalitetne „Sizife, Srbine“ iz 1999. godine, posle koje je usledila i Vibova nagrada 2000. godine, do najboljih „Neraskidivih veza“ iz 2003. godine koja je potvrdila iskazani kvalitet i uvela aforističara u društvo najboljih. Kroz tu kratku, za aforističara prekratku istoriju od samo šest godina, mogao se pratiti rapidni razvoj i napredak nadarenog pisca. Izraženog nerva za satiru i satirično, on je „iz svih oružja“ raspalio po gluposti, licemerju i hipokriziji na svakom koraku i u svakom pojavnom obliku. Posebno mu se mora odati priznanje za izuzetnu literarnu i ličnu hrabrost, jer je svoje najoštrije, najubojitije i najkritičnije aforizme pisao i objavljivao u vremenu mraka i ratova, kada su razum i poštenje, zajedno sa mnogim razumnim i poštenim ljudima, bili prognani daleko od ovog govornog područja.

Vitomir Vita Teofilović :

…Ninus kritikuje pojave pomoću njihovih maskiranih pukotina u smislu i značenju, lažnom slikom njihovih sadržaja i vrednosti. Primenjuje istočnjačke borilačke veštine – koristi energiju protivnika kao svoju. To je najefikasniji način destrukcije besmisla – pokazati mu ružnoću i zlobu iznutra….
…Njegovu poetiku možemo najkraće slikovito predstaviti kao ples iščašenih idioma i sintagmi, kao bal vampira na koncertu anahronih mitologema i fantazama koje je moderan svet odavno smestio u muzej. No, utešno je što „Naša rđa ima zlatan sjaj.“

Recenzije za knjigu Ćuti i plivaj

Bojan Rajević:

Slojevitost u Nestorovićevim aforizmima se ostvaruje sintezom mikrokonteksta koji su implicitni svakoj riječi, a naročito onim koje aforističar prepozna kao semantički potentne, a utisak je da je odličan aforističar, kakav Nestorović nesumnjivo jeste, u stanju da svaku riječ takvom učini i da potom primijeni i proširi svojstva koja je uočio kao sadržana u riječi i unaprijed data.

Vladimir Dramićanin

Ninus Nestorović tačno zna o čemu piše, zna kako da se približi meti, mada katkad cilja sa bezbedne razdaljine, aristokratskim stilom. Jednom rečju, on je iskusan, prekaljeni pisac, a to njegovo lično empirijsko iskustvo, satiričara, humoriste, ali i velikog mislioca i ta crta pozitivnog ludila, čine ga potpuno drugačijim i neverovatno autentičnim. Gotovo sam ubeđen da je Ninus Nestorović možda i jedini humorista koji je svojim stilom pisanja i načinom promišljanja, najbliži samom sebi – potpuno je originalan, često ne škrtari na rečima, za njega ne postoje pravila – kako treba pisati, koju formu treba pratiti ili kojoj crkvi se prikloniti, i u tome je dosledan. Zato i tvrdim da je pomalo lud, a to njegovo pozitivno ludilo je upravo ono što ga izdvaja od većine pisaca kratkih, a po mogućstvu kritičko-duhovitih misli – sve može da se nauči, ali taj pozitivni nervni disbalans, ili imaš, ili nemaš!

 Miodrag Stošić

Krajem osamdesetih, aforizam napušta lirski i šarmantni radovićevski šinjel i sve više se naslanja na jaka pleća Brane Crnčevića. Nadolazeće devedesete su najzad porodile savremeni srpski aforizam, i to bez epiduralne injekcije. Taj aforizam izleće brzo ali dugo putuje. Duhovit je ali nije smešan. Smejući se, ne hvatate se za stomak već za glavu. On ide glavom u zid i ostaje na tom zidu kao parola, grafit i kao krik poniženih i uvređenih. Ukratko, to su oni aforizmi koje piše Ninus Nestorović.

Rajko Dvizac, pisac i novinar

Ninusa Nestorovića poznajem od početka njegovog stvarlaštva. Od onih prvih, probnih balona kao aforističrara. O njemu mogu da govorim samo iz srca, jer odavno je u njega ušao svojim talentom,,znanjem, veštinom baratanja teških i lakih reći…Njegovim britkim perom. Uspevao je svih ovih godina da eskivira zamke lažne patetike i servilnosti. Uvek se trudio da pogađa metu pravo u centar. i – pogađao je stotinu puta. Precizno do bola, jasno i nepismenima. Nažalost, kod nas se Dobri i Kvalitetni ljudi retko javno hvale…A Ninus Nestorović zaslužuje i više od reči hvale, od papirne zahvalnice. Njegovi aforizmi su svetlo u tunelu vremena u kome živi i stvara. Ili narodski rečeno: – Prijaju kao rasol posle svakodnevnog medijskog mamurluka…Bude one koji još uvek mogu da se probude. Čestitam mu na tome. Neka samo tako nastavi…Bez uvijanja ću javno reći i ovo: – Ninus Nestorović je Pečat ovog vremena. Budućnost će pokazati da sam bio u pravu. …