NINUS NESTOROVIĆ: ZA PISANJE AFORIZAMA U SRBIJI POTREBNA JE HRABROST

Intervju objavljen na portalu Kultura381

RAZGOVARAO: Aleksandar BEĆIĆ, Fotografija: Srđan Kecojević

Jedan od najpoznatijih aforističara sa ovih prostora svakako je Ninus Nestorović. Čovek koji je na ovaj svet došao u Smederevskoj Palanci, čovek koji se skrasio u Novom Sadu. Njegovi aforizmi i zbirke aforizama prevedeni su na desetak jezika. Iza Ninusa stoji dvadesetak nagrada, a (za sada) poslednju je dobio početkom godine. 

 Kad kažemo da si za svoju knjigu aforizama dobio nagradu Radoje Domanović, većina čitalačke publike kaže “BRAVO”. Šta dobije aforističar osim tog “bravo” i smeha mnogih čitalaca?

Za knjigu „Bože, uprosti nam“ („Prometej“, Novi Sad, 2020) dobio sam dve značajne nagrade, verovatno i najznačajnije u oblasti humora i satire na ovim našim prostorima, nagradu „Tipar“ i nagradu „Radoje Domanović“. Obe nagrade koje sam dobio privukle su veliku pažnju medija, a samim tim i pažnju čitalačke publike. Knjiga je doživela dva izdanja u roku od samo šest meseci.

Za ovako veliki uspeh ove knjige zaslužni su i: Petar Pismestrović, profesor Ratko Božović, Petar Peca Popović, Bojan Ljubenović i Vladica Milenković. Brojne su bile i pohvale od strane čitalačke publike, koje za mene nemaju ništa manju vrednost od nagrada koje sam dobio. Sve u svemu, knjiga je tražena, čitana, a aforizmi iz nje mnogo puta citirani, kako na društvenim mrežama, tako i na radiju, televiziji i u štampanim medijima. A to, morate priznati, zaslužuje jedno veliko poštovanje i jedno veliko BRAVO!

Davno su mi, kada sam objavio prvu zbirku pesama, rekli da se “leba neću najesti od svojih stihova”. Da li je tebi neko rekao nešto slično?

Ne, nije mi to niko rekao. A ja sa tim ciljem nisam ni ušao u svet književnosti. Želeo sam da ostavim neki trag iza sebe. Trag u pesku… Isti onakav kakav su ostavili Brana Crnčević, Vib, Duško Radović, Milovan Vitezović i Aleksandar Baljak pre mene. Hleb sam potražio na drugoj strani. Pisanje je samo moj hobi… od kojeg bih, da živim u nekoj bogatijoj i uređenijoj državi, veoma lepo živeo.

Kad pišeš zbirku pesama, onda se vezuješ za ciklus ili lajt-motiv. Kad pišeš zbirku priča, pokušavaš da se dopadneš ljudima svojim virtuoznim rečenicama. Kada objavljuješ roman, gledaš da ti je ideja (ako već nije originalna) što manje “raubovana” na tvom tržištu. A kako radi aforističar?

Ne znam kako to rade drugi aforističari, ali moji aforizmi su plod mog „književnog ludila“. Oni su spoj moje inteligencije, kreativnosti, emotivnosti i ličnog iskustva. Spoj moje blesavosti i moje ozbiljnosti. Oni su proizvod moje duše, mog mozga i mog srca. I odraz vremena u kojem živimo…

Čitaocima ovog portala obećao sam da će od tebe dobiti jedan aforizam. Da li sam ih slagao?

Teško mi je da pratim na televizoru ovu borbu države protiv kriminala. Ne znam koji su koji…

Koliko nam se život pretvorio u zbirku aforizama? Ili smo ipak bliži klasičnoj tragi-komediji?

Najbliži je farsi. Vulgarnoj, prizemnoj i jeftinoj. Političari, kurve i kriminalci su njeni glavni protagonisti. Biti pošten, danas, u ovoj, našoj, državi, skoro da je i sramota. Jedina razlika između klasične farse i ove naše je što je klasična puna preokreta, a u ovoj našoj ih uopšte nema. Kako stvari stoje, neće ih skoro ni biti!

Verujem da si tokom svoje bogate karijere susreo i kolege iz, recimo, Evrope. Da li je lakše biti aforističar ovde ili u nekoj uređenoj, dosadnoj državi?

Zahvaljujući gospodinu Aleksandru Čotriću i njegovom prevodilačkom radu upoznao sam se sa stvaralaštvom kolega iz mnogih evropskih zemalja. Teme o kojima oni pišu i način na koji to rade su potpuno različiti u odnosu na ono što se u Srbiji pisalo prethodnih četrdeset godina. Naši aforizmi su „oštriji“, društveno angažovaniji, satiričniji. Mislim, da za pisanje aforizama u Srbiji nisu potrebni samo nadarenost, pismenost i kreativnost. Neophodna je i hrabrost. I to velika!

Bez šale, pomaže li ti ludilo koje nas okružuje u pisanju?

I pomaže i odmaže. Kako kad… Pruža mi više materijala za pisanje, ali mi stvara i velike glavobolje zbog napisanog. Ne shvataju (i ne prihvataju) svi na isti način ono što sam napisao… Ponekad su reakcije čitalaca mojih aforizama na društvenim mrežama veoma burne. Da češće pišem o cveću i o proleću, verovatno takvih problema uopšte ne bih imao!

Da li si bio u prilici da ti neko sugeriše da neki aforizam promeniš, jer bi neki tamo Pera ili Žika mogli da se naljute?

Da, bilo je. Mnogi moji prijatelji i poznanici su mi sugerisali da promenim stil pisanja. Da sam previše „oštar“ i da mi to oni koji su na vlasti neće „oprostiti“! To mi oni govore već više od trideset godina… a ja ih još uvek ih nisam poslušao. Da jesam, onda to ne bih bio ja! Niti bi ti moji aforizmi bili ono što jesu… slika i prilika naše stvarnosti i našeg društva.

Koliko mogu da vidim prema dostupnim informacijama, čini mi se da te u poslednjih deset godina nagrade ne zaobilaze. I to ne samo na domaćem nego i na međunarodnom nivou. Da li si razmišljao da svoj humor i duhovitost usmeriš još negde, a ne samo u pisanje aforizama? Na primer u kreiranje neke predstave ili scenarija za film?

Da, razmišljao sam. Pozorište, film i televizija su veliki izazovi. Voleo bih njima da se posvetim. Ali, kako trenutno stvari stoje (imam 56 godina, troje dece, malu platu, devet godina do penzije…), tim izazovima ću se baviti ili u penziji ili na onom svetu… Da li će to biti na nebu ili na zemlji, to isključivo zavisi od onog gore. On će odlučiti o tome!

Nekada se govorilo “pesma nas je održala, njojzi hvala”. Može li se ova floskula prebaciti u humor, aforizme?

Davno sam napisao aforizam: „Rat je za nas kulturni događaj, jer mi ginemo s pesmom na usnama!“ Eto, to je odgovor na ovo Vaše pitanje…

Koliko smo, zaista, duhovit narod?

Duhovit smo narod. Umemo često da se šalimo i na svoj račun, a to je odlika zdravog duha. Tu odliku moramo negovati i čuvati, ako ni zbog čeg drugog, ono bar zbog zdravlja… kako ljudi, tako i društva.

FOTO: Srđan Kecojević

O aforizmu se sve više priča

Intervju objavljen u dnevnim novinama Dan On-line

1.Šta za Vas znači ova nagrada?

Prvi put na Danima humora i satire „Vuko Bezarević“ u Pljevljima pojavio sam se pre dvadesetak  godina. Bio sam mlad i veoma ponosan na sebe, jer sam se pridružio piscima humora i satire koji su obeležili jednu epohu. Tom prilikom posetio sam Muzej humora i satire u Pljevljima i u njemu video plakate svih dotadašnjih festivala. Novak Novak, Lola Đukić, Matija Bećković, Aleksandar Baljak, Radivoje Bojičić, Rastko Zakić… samo su neka od imena koja su uveličala svojim prisustvom ovu manifestaciju. Upoznao sam u Pljevljima mnoge velike pisce i naučio mnogo od njih! Družio se sa njima i upijao svaku njihovu reč! Na taj način sam gradio sebe, a samim tim i poboljšavao kvalitet svoji aforizama.

Ove godine ne samo da sam pozvan da učestvujem na ovoj značajnoj manifestaciji, nego sam dobio i nagradu „Tipar“. A kada znaš da su tu nagradu dobili: Matija Bećković, Emir Kusturica, Dušan Kovačević, Milovan Vitezović, Momo Kapor, Dragan Lakićević, Petar Pajić… a posle svih njih je dobiješ i ti, onda ti dah zastane u grlu. Iako si pisac, ostaneš bez reči. Ćutiš. Ne zato što nemaš šta da kažeš… Nego iz poštovanja. Onako gospodski… Dostojanstveno.

2.Vaša knjiga „Bože, uprosti nam“ prosto je osvojila naše jezičko govorno područje… pobrala simpatije i kritike i čitalaca…

Prvo izdanje knjige naišlo je na odličan prijem kod čitalačke publike i brzo je rasprodato, pa je izdavač („Prometej“ Novi Sad)  bio „primoran“ da odštampa drugo.

Knjiga je tražena, čitana, citirana… Dobila je ogroman publicitet. Što bi rekao jedan moj kolega: „Kao da je u pitanju roman, a ne knjiga aforizama!“

O knjizi su pohvalno govorili mnogi pametni i obrazovani ljudi…

„Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlasti odlikuje obesnošću i bajnom egzistencijom, od velike je korisi čitati vlasnika „zaoštrenog pera“. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti.“

Petar Peca Popović

„Nestorović je pokazao da satirični aforizam pripada kulturi u kojoj se, umetničkim majstorstvom i artističkom imaginacijom, uspostavlja kritičko nepristajanje na degradaciju ljudskog postojanja i izobličavanje čovekove prirode. Zato se on i pojavljuje kao „prestup” i kao „prekršaj” u odnosu na represivni sistem društva i čovekovu unutrašnju neslobodu, kao osmišljeno protivljenje političkom, ideološkom, estetskom i moralnm dogmatizmu. U viziji satiričara sadržana je nepotkupljivost  misije koja brani individualitet, razlike i totalitet. Satirični iskaz temelji se na ironijskoj degradaciji bezobzirnih vlastodržaca,  žestini žigosanja i hiperboličnom ismevanju i nemilosrdnoj optužbi posrnulog sveta.”

Profesor Ratko Božović

„Poput svih ranijih, i nova knjiga Ninusa Nestorovića je događaj u našoj književnoj satiri – široka mozaička slika naših društveno-političkih prilika. Zbirku aforizama Uprosti nam, Bože čitamo sa dvostrukim osećanjem – uživamo u misaono-stilskim bravurama, u maštovitim i slojevitim metaforama; ukratko, u vrhunskom književnom umeću … a istovremenemo  patimo što nam je opisano stanje užasno i što prognoza nije optimistična.”

Vitomir Teofilović

„Velika književna vrednost Nestorovićevih satiričnih dragulja je prevashodno u njihovoj izbrušenosti. U njima nema ničeg suvišnog, nepotrebnog. Njihova lepota je u jasnoći, preciznosti i kratkoći. Njegove jezičke strelice su ubitačne jer su dobro zaoštrene i nepogrešivo, laserski precizno pogađaju u samo središte mete, u najbolniju tačku. Nestorovićevi satirični aforizmi su krajnje promišljeni, duboko proživljeni i zato su istinski subverzivni, opori, gorki i surovo tačni.

Tajna veličine i neodoljive privlačnosti Nestorovićeve knjige Bože, uprosti nam je u izvanredno inteligentnom i strogom odbiru aforizama od koje je sačinjena. (Ne treba mnogo pameti pa pretpostaviti da i naš izvrsni aforističar može da „zadrema“ i da napiše po neki osrednji aforizam, ali je dovoljno mudar i lišen sujete, pa ga neće objaviti). Na gotovo svakoj stranici ove sjajne knjige, nalaze se biser do bisera. Zato što je tako jezički kondenzovana, a misaono, semantički gusta i slojevita, višeznačna, ona se čita koncentrisano, sporo, sa uživanjem književnog sladokusca, koji svakim ponovnim čitanjem otkriva nova značenja.”

Profesor Žarko Trebješanin

3.Odakle aforizam crpi snagu? Da li ga je sve teže pisati?

Nijedno književno delo nije lako napisati. Svako traži velika odricanja i ulaganja. Pogotovo nije lako biti pisac aforizama i svakodnevno pisati o onome što svako od nas vidi, a pravi se da ne vidi. Što svi čuju, a prave se da ne čuju. Što svima smeta, a prave se da im ne smeta…

Aforističar mora da bude hrabar, jer on piše o onome što običan, mali čovek već decenijama pokušava da sakrije sam od sebe: da je ponižen i obespravljen. I ne samo da napiše, nego da to i objavi!

4.Pripremate li nešto novo?

Sledeću knjigu aforizama izdaću za pet – šest godina. Dotle ću pisati i prikupljati materijal. Ako želite da napišete kvalitetnu knjigu, onda morate biti strpljivi. Ne smete žuriti.

Za trideset godina objavio sam samo šest knjiga. Slušao sam savete starijih kolega i kao što vidite, rezultat nije izostao.

5.Aforizam koji Vas je nedavno oduševio?

 Oduševio me je pobednički aforizam na ovogodišnjem „Satira – festu“:

„Ja bih mogao da živim kao sav normalan svet, ali neću svoj narod da ostavim na cedilu“.

Zoran T. Popović

6.Čini li Gam se da se aforizam kao žanr vratio na mjesto koje mu pripada?

 Knjiga aforizama „Bože, uprosti nam“ je „živi“ dokaz da se aforizam vratio na mesto koje mu pripada. Privukla je veliku pažnju i izazvala veliko interesovanje. Veliki doprinos vraćanju aforizma u centar interesovanja čitalačke (književne) javnosti dao je i gospodin Aleksandar Čotrić prevođenjem aforizama evropskih pisaca i objavljivanjem antologija rumunskog, slovačkog, ruskog, poljskog i bugarskog aforizma na srpskom jeziku.

Aforizam je kod nas ponovo postao književno delo o kojem se sve više priča…

Ninus Nestorović: Ako neko nije sposoban da vodi dijalog, treba da se povuče a ne da vodi državu

Rođeni ste u Smederevskoj Palanci, kada vas je i kako put doveo u Novi Sad?

– Moja majka je Novosađanka, otac je rodom iz Prizrena a njih dvoje su se upoznali u Prištini. Preselili su se u Mladenovac kada je otac dobio posao a ja sam se rodio u Smederevskoj Palanci jer Mladenovac u to vreme nije imao porodilište. Tamo sam proveo detinjstvo do 1971. godine, kada smo se roditelji i ja preselili u Novi Sad. Tata je dobio posao i stan i prvih šest meseci smo živeli nas sedmoro u stanu: baka, deda, pradeda, ujak, mama, tata i ja (smeh). U pitanju je stan od 48 kvadrata, tako da je bilo vrlo dinamično. Ubrzo smo se preselili na Liman i počeo sam da idem u osnovnu školu “Sonja Marinković“. Kada smo se doselili na Liman, nije bilo NIS-a, ni Merkatora. Mesto na kojem se oni danas nalaze zvali smo Mala peščara, a Limanski park Velika peščara. Između zgrada je bilo  najlepše dvorište u Novom Sadu u kojem se igralo između 100 i 150 klinaca. Tu smo provodili bezbrižno detinjstvo, roditelji su nas slobodno puštali da se igramo i zaista smo veći deo dana provodili na ulici. Tu smo učili prve mangupluke, pravili prve nestašluke, sticali prva prijateljstva, družili se, školovali i bilo nam je zaista lepo.

Od najmlađih dana ste zaljubljeni u fudbal. Gde ste napravili svoje prve korake u ovom sportu?

– U osnovnoj školi nam je fizičko predavao profesor Pera Kiš koji je obožavao atletiku. Ja sam imao talenat za skok u dalj i u petom razredu me je profesor pozvao da skačem za školu. Tada je naša škola osvojila prvo mesto u gradu i kvalifikovali smo se na pokrajinsko prvenstvo. Tamo sam skakao u dalj i onda je trebalo da pređem u atletski klub “Vojvodina” da treniram. Sećam se, krenuo sam na trening, došao do stadiona i onda video da deca igraju fudbal. Bio je u toku trening petlića “Vojvodine” i srce mi je povuklo na tu stranu. Tako sam završio na fudbalu. Tu se nisam dugo zadržao jer je većina mog društva prešla u “Indeks” i onda smo svi zajedno tih nekih šest, sedam godina proveli tamo. Trener je bio čuveni čika Buca, inače major u penziji, koji je vodio brigu o nama kao o svojoj deci. On je vodio računa ne samo o tome da redovno treniramo, da se dobro hranimo i da budemo dobra deca, nego je brinuo i o našim ocenama. Redovno je išao u školu, kontrolisao ko ima kakve ocene i ko je imao keca nije mogao da igra. Tako da, čika Bucu Dimitrijevića Novi Sad ne sme da zaboravi jer je on izveo na put mnogo generacija, iz fudbalskog kluba “Indeks” i sa đačkog igrališta.

– Tada su na đačko igralište dolazili najveći majstori Novosadskog malog fudbala, igrači “Vojvodine” i svih ostalih klubova koji su u to vreme igrali. Ja sam počeo tamo da idem negde sa 14 godina i prvih godinu dana sam dolazio i gledao. Okupljali smo se u pola 2 i do pola 7 uveče sam gledao kako oni igraju. U pola 7 sam dobijao svojih 5, 10 ili 15 minuta i bio sam veoma srećan zbog toga. Ono što je napravilo preokret da igram mali fudbal je to što me je posle jedne utakmice na đačkom igralištu, Miroslav Homa pozvao da igram za najbolji mladi tim u gradu. Tada sam prvi put nastupio na čuvenom “Dnevnikovom” turniru, za “Metalorad” juniore, što je za mene bila neizreciva sreća. I od tada do danas odigrao sam mnogo turnira i liga malog fudbala.

Vašu želju da se profesionalno bavite fudbalom u inostranstvu i da igrate za reprezentaciju pokvarilo je ratno stanje devedesetih. Nakon toga ste se i teško razboleli. Šta se desilo?

– Kada se snovi sruše, čovek jednostavno izgubi volju i ode na neku drugu stranu. Nikada ranije nisam ni pio ni pušio, a tada sam počeo. Izlazio sam svako veče. Potpuno mi je pao imunitet. Tako nespreman (pošto više nisam ni trenirao) otišao sam da odigram utakmicu lige malog fudbala u Srbobran, gde sam pao u nesvest. Lekar hitne pomoći je konstatovao da mi nije ništa, da sam se samo iznervirao i dao mi je Apaurin od 10 miligrama, intramuskularno. To me je uspavalo i kada sam se ujutru probudio nisam više mogao da ustanem iz kreveta. Gušio sam se. Nakon toga mi je konstatovan pneumotoraks.

– Završio sam u Sremskoj Kamenici gde su mi snimili plućno krilo i na slici se videlo jedno plućno krilo a na drugom se video samo vrh, sve ostalo je bilo crno. Poslali su me u operacionu salu i ubacili su mi veliko crevo u pluća. Potom sam ležao dve nedelja sa 39,5 temperaturom, dobio sam mnogo inekcija i nakon intervencija su me ponovo odveli u salu, naživo sekli i ubacili još jedno crevo. Pokazalo se da u plućima imam dve ipo litre krvi, koja je stajala u meni sve to vreme. Tada je počelo da mi se poboljšava zdravstveno stanje, međutim, nakon nekoliko dana mi je pukla plućna maramica s druge strane tako da sam pneumotoraks dobio i sa desne strane, pa su mi i tu ubacili crevo. Proveo sam u bolnici  punih 46 dana. Posle nepuna dva meseca sam izašao. Zabranjeno mi je da se krećem brzo ili da dižem nešto teže. Bio sam težak invalid. Zahvaljujući mojoj volji i upornosti,  već nakon mesec dana sam počeo ponovo da trčim… posle tri meseca sam ponovo šutnuo loptu … posle pet meseci igrao sam turnire.

Kako je “Jogurt revolucija” odredila početak vaše karijere u svetu književne satire?

– Mi Novosađani smo previše mirni, jer su nas mame previše fino vaspitale. Tako fino vaspitan, zadesio sam se jednog lepog dana, te davne 1988. Godine,  na Bulevaru Mihajla Pupina. Odjednom je počela sa svih strana da izvire neka ogromna masa ljudi, koliku ja,  do tada, u životu nisam video. Iskreno, bio sam vrlo zbunjen i nisam znao šta se dešava. Povukao sam se u ćošak i sve to posmatrao. Nakon toga sam napisao priču “Stado traži ovna predvodnika”. To mi je prva priča koju sam napisao i tako sam počeo. Nakon toga sam prve aforizme objavljivao u kultnoj emisiji “Tup-tup” koju je slušala cela Jugoslavija. Minimaks je bio omiljen. Uvek govorio ono što drugi nisu smeli i što je još važnije, imao je otvoren medijski prostor za to. U njegovoj emisiji, koja je bila emitovana na Drugom programu Radio Beograda, mnogi veliki majstori humora i satire počeli su da pišu aforizme, pa tako i ja.

Ubrzo ste počeli aforizme da objavljujete u “Dnevniku” a istovremeno i da se bavite i novinarstvom. Kako su izgledali ti počeci?

– Pisao sam novinarske tekstove honorarno, ali sam ozbiljnije počeo da se bavim novinarstvom tek kada sam se zaposlio u Radio-televiziji Vojvodine, 1995. godine. Četiri godine sam radio u marketingu, sa novinarskom ekipom koja je pratila sajmove i sve ostalo što je trebalo marketinški predstaviti i promovisati. Radio sam ne samo televizijske izveštaje i reklame, već i radijske, jer je marketing RTV-a u to vreme pokrivao Radio “Stotku” i “Novosadsku skalu”. Uživo sam se javljao sa sajmova, iz tržnih centara, prodavnica, sa ranih događaja… To su bili moji prvi koraci i radio sam taj posao do početka bombardovanja, kada su mi rekli da ne treba više da dolazim na posao…

Sa kojim ciljem ste osnovali Sekciju Humorista i satiričara, u sklopu Društva književnika Vojvodine?

– Početkom devedestih, u Društvu književnika Vojvodine okupili su se skoro svi humoristi i satiričari iz Novog Sada sa idejom da nešto promene i pokrenu. Bili su tu Ilija Marković, Borislav Putnik Pub, Anđelko Erdeljanin, Vojislav Ratković, Mića Tumarić, Miloš Đurđev i još nekoliko njih. Tom prilikom osnovali smo Sekciju humorista i satiričara. Napravili smo je da bi se družili, da bismo došli do čitalaca i jednostavno da aforizam, i uopšte humor i satira kao književna forma, dobiju svoje mesto u književnosti i u društvu. U tome smo i uspeli. Imali smo jednom mesečno sastanke, književne večeri koje su bile lepo posećene i uvek smo ih održavali na drugom mestu. Jednom prilikom smo, što je vrlo interesantno, održali književno veče u zatvoru na Klisi. Bilo je samo dva policajca, a sve ostalo su bili zatvorenici. Čitali smo im aforizme. Oni su kod zatvorenika izazivali  velik smeh… kod policajaca baš i ne. Sve u svemu bilo je to izuzetno lepo književno veče, posle kojeg smo otišli u zatvorsku kuhinju, na večeru, koju su zatvorenici spremili za nas.

Karikatura: Goran Ćeličanin

Od koga ste učili “zanat”?

– Čovek stalno raste i razvija se. Kada sam, sredinom decedesetih,  upoznao vrhunske satiričare poput Aleksandra Baljka, Aleksandra Čotrića, Slobodana Simića, Rastka Zakića, Radeta Jovanovića i  Milana Beštića, počeo sam da nastupam na književnim večerima širom Srbije. Učio sam od svih tih divnih ljudi.  Svaki put kad bi nastupali, slušao sam ih pažljivo i posmatrao… Uvideo sam  na koji način grade rečenice, koje stilske figure upotrebljavaju, kako  izgovaraju aforizme  da bi ostavili utisak na publiku… To je za mene bila velika škola. 2003. godine preselio sam se u Beograd, pa sam narednih sedam godina nastupao mnogo više tamo, nego u Novom Sadu.

Kako izgleda vaš proces stvaranja i čime se rukovodite dok pišete?

– Ustajem rano ujutru i pišem pre posla (radim kao carinski inspektor) kada se prepustim i razmišljam o onome što nam se dešava. Znate ono kada neko kaže ”To ti prosto dođe”. Aforizam ne može da dođe, aforizam je ozbiljno književno delo na kojem mora da se radi. Na ideji se radi, na rečenici se radi. Nemoguće je izgraditi rečenicu koja je višeslojna, a da je napišeš iz glave. Ponekad se lakše dođe do cilja, a ponekad teže. Tako da stvaranje nekog dobrog aforizma traje satima… Nekad i danima. Ono što je još bitno jeste to da je jedna stvar pisati aforizme za čitaoce a druga je stvar pisati za slušaoce. Kada nastupate javno morate da vodite računa, kao i sa poezijom, da imate ritmiku, melodiku, da izazovete reakciju načinom izgovaranja tog aforizma i svojim manguplukom. Oni koji potcenjuju aforizam kao književno delo ili ih nisu čitali ili ne znaju mnogo o književnosti. Proces stvaranja samo poslednje moje knjige, koja je objavljena ove godine i koja ima 800 aforizama, trajao je vrlo dugo. U njenom nastajanju učestvovali su: profesor Ratko Božović, Petar Peca Popović, Bojan Ljubenović, Petar Pismestrović i Vladica Milenković.

Aforizme sve ređe možemo da čitamo u novinama. Šta je razlog tome?

– Sve je manje aforizama u medijima. U “Dnevniku” ne izlaze već više od 15 godina, a što se tiče ostalih dnevnih novina, i tu se vrlo retko objavljuju. Nedeljom se pojavljuju još u “Večernjim novostima” i u “Politici”, a i ima ih u nekim listovima enigmatskog tipa. Koliko ima slobode u medijima u Srbiji? Pa nema je. Zato ne čudi to što nema aforizma u novinama. Nema ničega. „Jedan čovek“ kaže misao, nekoliko njih to ponavljaju kao papagaji, a mi svi drugi ćutimo. Odigrava se predstava – glumci su na sceni, obasjani su svetlima reflektora, a publika je u tami i mora da ćuti, da bi glumci mogli da igraju svoju predstavu.

Ko su nove nade srpske satire?

– Kada gledamo odbojku na televiziji, pa naše devojke osvoje svetsko prvenstvo, odmah posle toga, u narednih 10 dana, na hiljade mladih devojčica počne da trenira odbojku. Isto tako će biti i sa aforizmima.  Kada se ti, neki naši uspešni, dobri satičari ponovo pojave u medijima, postaće popularni, pa će neki novi, mladi pisci krenuti putem jednog Aleksandra Baljka, jednog Radeta Jovanovića, Milovana Vitezovića, Brane Crnčevića, Duška Radovića… Ako i dalje budemo knjigu gurali u drugi plan, a medijski prostor budemo ustupali bezobrazluku, prostoti i drskosti, mi daleko nećemo dogurati. Nažalost, koliko vidim, mi sve više idemo ka ponoru – ka ljudskom i moralnom dnu.

Vaši aforizmi su prevođeni na preko 20 jezika. Da li prevodom aforizam gubi na kvalitetu?

– Zahvaljujući poznatoj književnici Olgi Lalić – Krowicki, uskoro treba da izađe knjiga sa izborom mojih aforizama u Poljskoj. Biće objavljena u jednoj poznatoj  izdavačkoj kući i darovana književnim časopisima i kritičarima u toj zemlji, kako bi je oni predstavili široj čitalačkoj publici.  Ljudi kažu da aforizam ne može da se prevede, a to je netačno. Aforizmi naših poznatih aforističara prevedeni su na mnoge jezike, a objavljene su i Antologije srpskog aforizma na u desetak  zemalja.

U toku karijere nagrađivani ste mnogo puta, evo poslednji put baš pre nekoliko dana nagradom “Tipar”. Koja je za vas najznačajnija?

– Ima mnogo festivala humora i satire u zemlji, i uopšte na Balkanu, i mislim da sam na svim pobedio. Na “Čivijadi” imam čak četiri prve nagrade, a na “Satira festu”, koji je skup najboljih satiričara Balkana, pobedio sam dva puta. To su zaista izuzetni rezultati, ali dok si mlad, nagrade ti mnogo znače. Kako stariš, lepo je da ih dobiješ, jer na taj način jedino možeš da dopreš do medija i da ljudi čuju za tebe, ali mnogo veći dar za svakog pisca su čitaoci. Oni od pisca prave velikog umetnika… ne nagrade. Mislim da je to suština. Pre neki dan sam dobio najveću nagradu, nagradu “Tipar”, koju dodeljuju Festival humora i satire, koji se 34. put održava u Pljevljima. Ove godine zbog cirkusa korona festival neće biti održan, ali su nagrade dodeljene. Ja sam nagradu „Tipar“ dobio posle Moma Kapora, Matije Bećkovića, Emira Kusturice, Milovana Vitezovića… To je jedna plejada pisaca kojima čovek može samo da skine kapu, a kada se dogodi da se i vi nađete u takvom društvu, preostaje vam samo jedna stvar, da sami sebi kažete “Bravo majstore”.

Šta biste poručili onima koji vas insipirišu da pišete a šta onima koji im slepo veruju?

– Nisam za to da iko ikome slepo veruje, jer ja razvijam dijalog  i sa svojom decom. Imam troje dece i trudim se i da sa najmlađom ćerkom, koja ima samo deset godina, vodim dijalog. Diktaturu nisam zaveo u svojoj kući, jer svako ima pravo glasa i pravo na mišljenje. Dokaži ti tom detetu, ako imaš znanja, ako imaš umeća i živaca, da nije u pravu. Navedi ga na pravi put, a ne ono balkanski “Ja sam tako rekao i tako će i  biti”. To nije vaspitanje, tako se ne vodi porodica, tako se ne vodi ni država. Dijalog je ono što stvara bolju klimu i jedino se tako dolazi do rešenja. A ako neko nije sposoban da vodi dijalog, treba da se povuče a ne da vodi državu.

Živeli ste u nekoliko gradova ali uvek ste se vraćali u Novom Sadu. Zašto?

Iako nisam rođen u ovom gradu, iako sam živeo u mnogim drugim gradovima, ja sam dušom i srcem Novosađanin. Ovde su rođena moja deca i jednostavno ovaj grad mi je pomogao da postanem bolji čovek. Mislim da je ovaj grad svojim duhom pomogao da svi mi postanemo bolji ljudi. Svi pričaju da je Novi Sad pre devedesetih bio bolji i lepši. Nije, nego smo mi bili mladi, pa nam je sve tada bilo lepše. Sve se menja pa i Novi Sad, treba da ga prihvatimo ovakvog kakav je  i da radimo na tome da bude još bolji. Da poboljšamo mi njega, kako bi on poboljšao nas.

Ninus Nestorović za „Nezavisne“: Bez satire ovde bi bilo mrtvo more


Ninus Nestorović, jedan od najcjenjenijih savremenih srpskih aforističara, ove godine objavio je svoju šestu knjigu aforizama „Bože, uprosti nam“. Knjiga je objavljena u izdanju novosadskog „Prometeja“, a povodom iste Petar Peca Popović zapisao je da Nestorović ponovo promoviše Srbiju kao raj za aforističare.

„A taj se raj stalno uvećava! Što je nama gore, njima je bolje“, kaže Popović.

Inače, o Nestorovićevom aforističkom umijeću možda najbolju rečenicu zapisao je Pecin prezimenjak, novinar Predrag Popović.

„Ako je aforizam ‘dribling duha na malom prostoru’, onda je Ninus Nestorović srpski Maradona“, glasi pomenuta rečenica, a sam Nestorović o svom radu i novoj knjizi govorio je u intervjuu za „Nezavisne novine“.

NN: Koliko je objavljena knjiga danas za pisca lična satisfakcija, a koliko društveni fenomen vrijedan pažnje?

NESTOROVIĆ: U društvu u kojem sve veći broj ljudi želi da sa što manje rada ostvari uspeh, stekne slavu, zaradi velike pare, teško da mogu izneti tvrdnju da je knjiga koju sam napisao „društveni fenomen vredan pažnje“. Lična satisfakcija sigurno jeste, ali… Da li je samo to? Ako aforizme koje pišem citiraju moji školski drugovi, novinari, profesori fakulteta… ako su oni prevedeni na više od dvadeset svetskih jezika… ako se o njima pišu eseji, novinski članci… ako su zastupljeni u doktoratima, naučnim radovima… onda s punim pravom mogu da kažem da je knjiga, u izdanju novosadskog „Prometeja“ „Bože, uprosti nam“ postala društveni fenomen. Tražena je, dobro se prodaje, čitana je, citirana… Šta pisac može više od knjige koju napiše da očekuje?!

NN: Mnogi aforističari tvrde da su potcijenjeni u odnosu na književnike koji se bave drugim žanrovima. Kakvo je Vaše mišljenje o ovoj temi?

NESTOROVIĆ: Mislim da nisu potcenjeni. Kvalitet je kvalitet. Niti je svaki romanopisac Ivo Andrić, niti je svaki aforističar Jirži Lec. Književnost je danas skrajnuta sa velike scene. Svi pisci žele slavu, ali slave nema dovoljno za sve. Ima je samo za one najbolje ili za one koji su bliski vlasti i moćnim ljudima. Ne shvatam tu težnju i tu želju nekih mojih kolega satiričara (aforističara) da ih „priznaju“ pisci ostalih književnih žanrova. Ono što vredi kad-tad nađe put do čitalaca. Prema tome, treba samo biti uporan i posvećen pisanju. Rezultati sigurno neće izostati.

NN: Koliko je internet zahvalan za pisce kratkih formi?

NESTOROVIĆ: Internet je zahvalan za pisanje svih književnih formi, a naročito aforizama. To je najbrži medij. Zahvaljujući njemu odmah dobijaš povratnu reakciju o kvalitetu tvojih umotvorina i njihovoj „komunikativnosti“ sa čitaocima. Kada na Facebooku objavim ono što tog dana napišem, imam utisak kao da „igram“ (pišem) pred prepunim stadionom. Publika je u tom trenutku moj dvanaesti igrač!

NN: Satiričari su u prošlim vremenima često kažnjavani za izrečenu misao. Danas misli satiričara kao da ne dopiru do onih kojima su namijenjene. Koliko je to sa jedne stane dobro, a koliko loše za samu satiru?

NESTOROVIĆ: Danas smo svi mi, pa i satiričari, kažnjeni što živimo u ovakvoj (ovakvim) neuređenoj, korumpiranoj, osakaćenoj, poniženoj državi. Zar zaista misliš, kad to imaš u vidu, da vlast treba bilo koga od nas dodatno da kažnjava? Za sve nas je dobro da satira postoji. Da nije nje, ovo ovde bi bilo mrtvo more. Ljudi bi samo ćutali i plivali… dok se svi u njemu ne udave.

NN: „Politički otpad u Srbiji se razvrstava samo u dve grupe: na vlast i opoziciju“, kaže jedan od Vaših aforizama. Postoji li alternativa?

NESTOROVIĆ: Alternativa uvek postoji. Treba se okrenuti pravim vrednostima. Treba vratiti našem narodu dostojanstvo i veru u sebe. Porodica mora biti, kao što je i uvek bila, stub društva, a deca naše najveće bogatstvo. Školama i fakultetima treba povratiti ugled, a nauci i kulturi u medijima dati prednost nad šarlatanima i jeftinim sadržajima. A politički otpad? Njega treba smestiti tamo gde mu je mesto. Na smetlište naše istorije.

NN: Da li, uz postojeću političku situaciju na Balkanu, uopšte treba da strahujemo za budućnost satire?

NESTOROVIĆ: Za budućnost satire na Balkanu ne treba strahovati. Dolaze nove snage. Polako šilje svoja pera. Stasavaju. Spremaju se za boj sa iskrivljenom stvarnošću. Mi, stariji, svoj boj lagano privodimo kraju. Neke od nas je stigao umor, ali neki se još uvek ne predaju! Bore se! Do poslednje kapi mastila! Svi mi, i mladi i stari, činimo jednu armiju. Armiju satiričara koja se bori za bolji i pravedniji svet.

NN: Koje kolege iz Republike Srpske cijenite i mislite li da ovdje postoje dobri satiričari i aforističari?

NESTOROVIĆ: Cenim Miladina Berića, Bojana Bogdanovića, Jovu Nikolića i Stanislava Tomića. Dobro pišu, imaju svoj prepoznatljiv stil. Njihov doprinos (humoru i) satiri je veoma velik. Ostavili su u njoj dubok trag.

Neki od aforizama

  • Toliko smo se distancirali jedni od drugih da više nema šanse da se nečim zarazimo. Čak ni istinom.
  • Sve naše političare i najlakša povreda njihove sujete više boli od najtežih povreda ponosa, časti i dostojanstva naše države.
  • Od pisanja humora svuda u svetu može lepo da se živi, ali ne i od pisanja satire. Od tog može samo da se umre.

Intervju objavljen na portalu Nezavisne novine

ninus u nezavisnim

Intervju sa Ninusom Nestorovićem – Dnevne novine DAN

Ako nam Bog uprosti, rjeđe ćemo ga moliti da nam oprosti

Poznati aforističar Ninus Nestorović nedavno je objavio knjigu „Bože, uprosti nam”, koja je, slobodno možemo reći, „podigla region na noge”. O svojoj novoj knjizi, literaturi, satiri, ali i mnogim drugim temama, Nestorović govori za „Dan”.

DAN: Nedavno je objavljena Vaša nova knjiga „Bože, uprosti nam”, koja je za kratko vrijeme skrenula pažnju javnosti. Šta i koliko sve Bog treba da nam uprosti?

Ninus: „Bože, uprosti nam”. Ovo je zaista čudno obraćanje Bogu. Obično ga molimo da nam oprosti ili da nam pomogne, kad nešto loše uradimo ili to „nešto” uopšte ne znamo da uradimo. Ja sam došao do zaključka, da bi bilo najbolje, da sve što nam nije jasno i što ne možemo da shvatimo, Bog nam sve to lijepo UPROSTI, pa ćemo ga poslije toga mnogo rjeđe moliti da nam pomaže ili da nam prašta. Tako bi i za nas i za njega bilo najbolje!

DAN: Koliko se ova Vaša knjiga razlikuje od prethodnih?

Ninus: Zrelost dolazi sa godinama… Valjda su svi oni gradovi, u kojima sam živio, Smederevska Palanka, Mladenovac, Novi Sad, Tuzla, Prijepolje, Beograd, Paraćin i Bačko Petrovo Selo (kažu, odakle ti je žena, odatle si i ti) doprinijeli da sazrim kao pisac i da moji aforizmi budu životniji, realniji i da su bliski i razumljivi, kako profesoru fakulteta, tako i svakom običnom, radnom čovjeku na ovim našim prostorima. Iskreno mislim da je ova moja knjiga zrelija od prethodnih. I što je još važinije, životnija je i bliža narodu!

DAN: Kakav mora biti jezik aforističara?

Ninus: Da bi pisao vrhunske aforizme, nije dovoljno samo da imaš „oštar” jezik. Neophodno je da posjeduješ i književno ludilo. Da stalno pomjeraš granice hrabrosti, sadržaja i forme.

DAN: Omiljeni aforizam?

Ninus: „Da moram danas ponovo da izaberem zanimanje, prije bih bio vođa bande, nego profesor fakulteta. Ne zbog para, nego zbog ugleda.”

DAN: Na koji način uspijevate pronaći inspiraciju za vrstu stvaralaštva kojom se bavite? Jesmo li plodno tle za to?

Ninus: Inspiraciju za pisanje aforizama ne moram da tražim. Ona traži mene. Ima je svuda. Važno je izabrati samo prave teme. Pucati isključivo bojevom satiričnom municijom, a ne ćorcima, ciljati u glavu, a ne u noge… Biti precizan. I rezultat neće izostati.

DAN: Da li ste kada „stradali” zbog aforizma?

Ninus: Već trideset godina u mojoj zemlji, Srbiji, dešavaju se stvari zbog kojih je stradala većina njenih građana: moralno, materijalno, finansijski… Dešavaju se ratovi, ubistva, prevare, pljačke, poniženja… Zbog toga sam ja stradao. Zbog toga smo svi stradali. Poražavajuće je to što mnogi od nas toga nisu svjesni. Neuporedivo manje sam stradao zbog pisanja aforizama…

DAN: Da li je žanr kojim se bavite zapostavljen u odnosu na druge književne žanrove?

– Knjiga „Bože, uprosti nam” predstavljena je čitaocima „Politike”, „Dnevnika”, „Dana” i mnogih drugih dnevnih, nedjeljnih i književnih novina. Aforizmi iz nje citirani su kako u Srbiji, tako i u Bugarskoj, Crnoj Gori, Slovačkoj, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Poljskoj, Rumuniji… Da li na osnovu ovoga možemo da tvrdimo da je aforizam kao žanr zapostavljen. Naravno da ne! Sve što valja i što predstavlja književnu vrijednost nađe put do čitalaca.

DAN: Gotovo da su Vaši aforizmi postali toliko citirani da se prosto nekada čini da je pitanje autorstva ugroženo… Kako se boriti protiv toga?

Ninus: Uspio sam u onome što sam želio. Ljudi znaju da postojim i da je ono što pišem oštro i beskompromisno. Moji aforizmi su prepoznatljivi. Bodu oči. Komuniciraju sa čitalačkom publikom i izazivaju njenu reakciju. Oni na lica čitalaca ne donose samo smijeh, nego i suze.

DAN: Šta biste savjetovali mladom aforističaru?

Ninus: Mladog aforističara, kao i svakog mladog čovjeka, savjetovao bih prije svega da bude svoj i prepoznatljiv. Da bude hrabar. Da mnogo čita i da prati šta pišu ostale kolege iz regiona, jer od njih može mnogo da nauči. Da bude uporan i da ima svoje JA!

DAN: I Srbi i Crnogorci vole ordenje. Skoro ste dobili i priznanje u Makedoniji. Šta za Vas znače priznanja za satiru?

Ninus: I Srbi i Crnogorci vole ordenje. Vole odlikovanja. Vole nagrade. Vole da ih hvale. A što bi se ja onda razlikovao od ostalih?! I ja sam samo jedan od nas! Dakle, prija svaka pohvala, svaka nagrada! Treba ih samo zaslužiti…

Intervju objavljen u podgoričkom DAN-u.

Наш народ се у тешким тренуцима увек бранио смехом

Оксиморон – оштроумна лудост. То је најкраћи опис мог стваралаштва. Једино уз помоћ ње, те лудости, могуће је описати нашу стварност

Смехом се бранити од зла и бола, то нам је већ деценијама добро познато. Нама, бар, то није тешко. Смеју се духовити, интелигенти, освешћени, добронамерни, а на кога се овај опис више односи него на наше афористичаре и сатиричаре. Међу њима је и Нинус Несторовић, чија нова збирка афоризама „Боже, упрости нам”, у издању новосадског „Прометеја”, може да буде преписана као делотворни лек за дух. Нинус је недавно добио и Златну плакету за афоризам на 21. Међународном фестивалу афоризама и карикатуре у Струмици. Ево само неколико његових мудрости: „Плитке је најлакше превеслати”, „Догађаји су нам свима исти, али нам се сећања разликују”, „Много смо сиромашни, више немамо ни своје ја”, „У кавезу само време лети”, „Дезертирао сам из медијског рата, искључио сам телевизор”, „Изабрани лекари и изабрани политичари имају нешто заједничко. Пацијенте”,  „Дотерали су нас до бољег сутра”…

Мене боли неправда, глупост, неваспитање, понижавање здраве памети, лаж, дволичност, а ви ме питате да ли ме је заболела „прејака реч”

Политика: Кажу да је Србија тешка за живот, али да је одлична за уметничку инспирацију. Шта вам је драже, живот или надахнуће?

Нинус: Преживљавање је у Србији постало најзахтевнија, најтежа и најкреативнија уметност. Само велики уметници успевају овде да преживе месец. Све остале уметности пале су у његову сенку и у заборав. Када човек мора да бира да ли ће купити хлеб и млеко или књигу, није тешко погодити за коју ће се врсту уметности он том приликом одлучити…

Политика:  Да ли вам је, на пример, лепше да стварате када вам је нешто забрањено, или, пак, када вам је све дозвољено?

Нинус: Где се набавља дозвола за писање афоризама? Ко је издаје? Неко министарство? Не, хвала, не треба ми дозвола. Потребна ми је само инспирација и храброст. Уметничке и моралне норме су једина ограничења којима се руководим док пишем.

Политика: Да ли вас је некада заболела „прејака реч”?

Нинус: Мене боли неправда, боли ме глупост, боли неваспитање, боли понижавање здраве памети, боли лаж, боли дволичност… Већ годинама трпим толику бол, а ви ме питате да ли ме је заболела „прејака реч”?!

Политика: Наслов ваше нове збирке афоризама показује да сте тако добри са речима да се њима чак и поигравате. Како видите ту игру у књижевности, а како у јавном и медијском простору?

Нинус: Ја се поигравам речима, а медији људима. Ово прво је књижевна, а ово друго политичка игра. И мени и њима та игра иде од руке. Резултати су видљиви.

Политика: Која вам је стилска фигура омиљена: оксиморон, антитеза, хипербола, иронија, сарказам, парадокс…, која од њих је најпримеренија нашој свакодневици?

Нинус: Оксиморон – оштроумна лудост. То је најкраћи опис мог стваралаштва. Једино уз помоћ ње, те лудости, могуће је описати нашу стварност.

Политика: Поред осталог, интернет је препун вицева и клипова о вирусу корона. Због чега наш народ има толику потребу да се смеје и подсмева?

Нинус: Наш народ се у тешким тренуцима увек бранио смехом. А пошто је смех најбољи лек, онда је ваљда и нормално да се и данас, од напада тог страшног непријатеља, вируса корона, бранимо њим.

Политика: Понекад је у филмовима голотиња стилски прихватљива, ако је мотивисана радњом. На који начин вас псовке мотивишу у афоризму?

Нинус: Голотиња привлачи филмску публику у биоскопе, а псовке читалачку публику на књижевне вечери и фестивале хумора и сатире. Псовке не користим често у мом стваралачком раду, сем када је то неопходно и када оне имају уметничку вредност у афоризму који сам написао.

Политика: Како пишете, можда у неком друштву док пљуште духовите опаске, или сте као Монтењ, који је из осаме промишљао своје доба? Да ли се, при том, смејете или плачете?

Нинус: Сваког јутра устајем тачно у шест часова и 42 минута. Скувам кафу и почињем да пишем афоризме. У тишини дома свог. Док пишем, ја се нити смејем, нити плачем. То моји читаоци раде уместо мене када прочитају оно што напишем. И те сузе, и тај смех конзумената мојих сатиричних мисли су за мене највећа награда!

Политика: Недавно сте добили признање у Македонији. Шта за једног сатиричара значи када га одликују странци?

Нинус: То значи да је оно што пишем разумљиво и ван територије моје државе, што је веома битно за опстанак једног књижевног дела у времену и простору.

Политика: Када кажете да сви лажу, а да је историја заснована на чињеницама, значи ли то да ћемо остати и без историје?

Нинус: Историју пишу победници, тако да ова историја коју учимо у школама, није наша историја, него историја свих наших победника. Нажалост, историју губитника још нико никада и нигде није написао.

Интервју урадила Марина Вулићевић

Фотографија: Срђан Кецојевић

Интревју објављен у Политици.

 

Ninus Nestorović – Svako pero treba da ima svoju oštrinu, ali i meru

Intervju sa Ninusom Nestorovićem objavljen u Vojvođanskim vestima, 28.2.2018. godine
Novinar i satiričar, Ninus Nestorović, rođen je 1965. godine u Smederevskoj Palanci. Njegovi aforizmi prevođeni su na 13 evropskih jezika.  Zastupljen je u antologijama srpskog aforizma, koje su prevedene i objavljene u Italiji, Baskiji, Poljskoj, Sloveniji, Rumuniji i Rusiji. Objavio je pet knjiga aforizama: “Izgužvane misli”, “Sizife, Srbine!”, “Neraskidiva veza”, “Vojna tajna”, “Ćuti i plivaj”, a priredio je i Antologiju novosadskog aforizma “Pečat vremena”. Dobitnik je brojnih značajnih nagrada. Trenutno živi i radi u Novom Sadu.  Član je Društva književnika Vojvodine, gde je i predsednik Sekcije humorista i satiričara.

Za Vojvođanske vesti priseća se svojih prvih tekstova, otkriva gde pronalazi inspiraciju, kao i na koji način su fudbal i novinarstvo uticali na njegov rad.

Odakle interesovanje za aforizme i kako je sve počelo?

Za aforizam sam se zainteresovao još pre 30 godina. Zvuči mnogo (smeh). Pisao sam i pre toga, ali ne aforizam i satiru kao književnu formu već sam, kao i svi mladi, počeo da pišem pesme. 1988. godine u Novom Sadu dogodila se „jogurt revolucija“ i ja sam se zatekao u masi. Nakon tog događaja sam napisao prvu kratku satiričnu priču. Onda sam 1989. intenzivno počeo da slušam Minimaksa i njegovu kultnu emisiju „Tup Tup“, koja je išla nedeljom tačno u podne. Slušajući te ljude koji na duhovit način pokušavaju da prikažu stvarnost, oni su zaista na lucidan način zasmejavali slušaoce, odlučio sam da i ja napišem poneko svoje zapažanje, koje sam potom poslao Minimaksu. Od tog dana postao sam redovni saradnik njegove emisije i tako je bilo naredne tri, četiri godine.

  1. godine preko svog ujaka sam upoznao Budimira Vojinovića Dejvia iz „Dnevnika“, kao i Milijanu Baletić koja je živela sa njim. Ono što je zanimljivo jeste da je i ona aforističarka. Nju sam zastupio u svojoj Antologiji novosadskog aforizma koju sam napravio 2003. godine, i u kojoj je obuhvaćeno 29 autora, među kojima su mnoga ugledna imena novosadske književnosti i novosadskog novinarstva. Između ostalih tu je i Mika Antić. Mislim da vrlo mali broj ljudi zna da je Mika Antić pisao i aforizme. Kasnije je sve to išlo svojim tokom. Krenuo sam od novosadskog „Dnevnika“. Tu sam zapravo objavio svoje prve aforizme te 1990. godine. I to je trajalo dosta dugo. Kasnije sam izlazio i u beogradskim medijima – Politici, Ježu, Večernjim novostima, ali sam sarađivao i sa mnogim radio stanicama.

Kako ste se opredelili baš za aforizme?

Kada se opredele da počnu da pišu, ljudi moraju da se odluče da li će se baviti aforizmom kao književnošću ili aforizmom kao zanatom. Mnogi ljudi koji su se aforizmom bavili, radili su to zanatski i bili su zaposleni u medijima. Tako je radio i gospodin Anđelko Erdeljanin, poznati humorista i satiričar. On je bio zanatlija jer je morao da proizvodi svakoga dana svoje umotvorine, pesme, priče i aforizme i da ih objavljuje na talasima radija Novog Sada,  što nimalo nije lako. Što se tiče onoga čemu ja težim i za šta sam se opredelio, to je književni oblik pisanja satire. Nemam zadatak i ne pišem po zadatku. Imam inspiraciju. Kada me nešto muči, to me goni i tera da pišem.

Gde nalazite inspiraciju? U kojoj meri Vam aktuelna dešavanja u društvu služe kao inpiracija?

Inspiraciju nalazim u svojoj duši. Ona je motor svega i mislim da svako umetničko delo, a aforizmi koje ja pišem zaista smatram umetničkim delom, moraju da izađu iz duše. Svako delo, bilo da je kompozicija, slika ili roman, ukoliko nije iz duše nema veliku vrednost. Što se tiče spoljašnje inspiracije, to je sve ono što nas okružuje. Na prvom mestu to su ljudi koji nisu svesni svoje nesvesti. Za sve što im se događa – za svoj loš život,  neke promašaje i pogrešne odluke, oni uvek okrivljuju druge. Tako je lakše. Zato mislim da će u ovoj zemlji uvek biti inspiracije za pisanje. Nisu nama krive vođe za ono što nam se dešava. Krivi smo mi.

Dobitnik ste brojnih značajnih priznanja. Koja nagrada Vam je najdragocenija i koliko su one bile važne u trenutku kada ste ih dobijali?

Kada si mlad pisac i kada počinješ da pišeš, nagrade su ti najbitnije. Kada sam počeo da objavljujem aforizme u Dnevniku on je tada izlazio subotom uveče. Ja sam svake subote u 22h trčao da kupim Dnevnik da vidim da li će izaći moji aforizmi te nedelje. Kada bih video da su objavljeni, bio sam veoma srećan. Mladom piscu je potrebna satisfakcija, podrška i nešto što će ga pogurati dalje da nastavi sa tom karijerom pisca. Prve nagrade koje sam dobio uticale su na to da se još više trudim i da pokušavam da dostignem one najboje pisce u Srbiji. Do sada sam izdao pet knjiga. Poslednja knjiga je izdata 2014. godine u Paraćinu pod naslovom „Ćuti i plivaj“. Podsetiću vas da je to godina u kojoj su velike poplave pogodile Srbiju. U tom trenutku ja sam živeo i radio u Paraćinu i to je iniciralo da knjiga dobije taj naziv. Na koricama je Paraćin pod vodom, a naslov je u skladu sa pričom. Početkom 2015. ona je proglašena za najbolju knjigu napisanu u Srbiji na srpskom jeziku između 52 knjige. To mi je bila velika čast i mislim da mi je to najveća nagrada od svih koje sam do sada dobio.

Ko su Vam bili uzori?

Neki moji uzori, kada sam počinjao, bili su Aleksandar Baljak, Brana  Crnčević, Milovan Vitezović, Vladimir Bulatović Vib i Milovan Ilić Minimaks. Svaki od njih je bio specifičan na svoj način i svaki od njih je osvajao čitaoce nekom svojom dozom humora. To sam pokušao i ja, da nađem svoj neki lični pečat kojim ću obeležiti ovo vreme.

Koliko je novinarski angažman doprineo da pišete tako dobre aforizme?

To vam je isto kao kada imate nekog dobrog sportistu. Pre nego što dođe do toga da igra meč, on trenira. Tako ja to moje bavljenje novinarstvom doživljavam. Sve ono što sam radio u tom svetu, za mene predstavlja jednu vrstu teretane u kojoj sam jačao svoj duh i pero. Mislim da mi je mnogo značilo iskustvo upoznavanja mnogih poznatih ljudi i druženja sa njima. Tako sam naučio da imam meru u tome što radim. Svako pero treba da ima svoju oštrinu, ali mora da ima i meru – meru dobrog ukusa.

U mladosti ste se bavili fudbalom. Na koji način je fudbal uticao na vaš opus?

Mnogo sam voleo fudbal. To su bile prelepe godine. To su 80-te i 90-te godine prošlog veka. Tada smo sve radili iz ljubavi. Danas je sve biznis i sve se radi za pare. Mi smo taj fudbal zaista voleli, a kada nešto radiš iz ljubavi i kada se trudiš da ta ljubav bude savršena, onda iz toga ispadnu lepe stvari. U tom fudbalu sam naučio da je timski duh izuzetno bitan. I danas ta neka svoja iskustva iz fudbala prenosim na svoje radno mesto. Pokušavam da na poslu budem deo tima sa kojim ću da postižem uspehe. Svaki čovek je u suštini individualac, ali bez obzira na to, mi smo deo jednog društva i treba da naučimo da svako od nas treba da doprinese njegovom razvoju tako što će dati svoj maksimum uklapajući se u celu priču.

Kako ocenjujete današnji fudbal i u čemu je osnovna razlika u poređenju u sa vremenom kada ste Vi bili fudbaler?

Fudbal više nije ono što je bio. Počevši od toga što u fudbalu više nema romantike. Mislim da je romantika nešto što je te 80-te i 90-te godine činila njegovu suštinu. Mi smo zaista uživali u tome. Danas svi trčimo za novcem, a novca nema, kao ni romantike. Samo smo za njom prestali da trčimo. Ta trka za novce ubila je sve. Kladionice su ubile fudbal. Sve se vrti oko kladionice. Nameštali su se verovatno i onda rezultati, ali ne u ovoj meri u kojoj se to danas radi. Ogroman novac je ušao u kladionice i na taj način je ubio onu draž neizvesnosti. Sada je sve podređeno tome da se što više zaradi. Što se samog fudbala kao igranja tiče, on je postao velika trka, atletika – spoj snage, brzine i šablon. Nažalost, sve je manje mašte, kreacija i mogućnosti da gledaoci na tribinama uživaju. Navijači su posebna priča.

Imate li uskoro u planu objavljivanje neke nove knjige?

Nova knjiga bi mogla da se napravi sutra, ali sačekaći još neko vreme dok se prikupi dovoljno materijala. Nadam se da ta nova knjiga neće biti Novi Sad pod vodom, nego da će biti Novi Sad koji je okupan suncem i gde su ljudi veseli, a naslov sa mnogo više optimizma.

Rekli ste da su Vam ljudi inspiracija. Šta biste im poručili?

Moja poruka ljudima je da obrate pažnju na svoju decu, na svoje potomstvo koje dolazi iza njih. Decu ne možete samo napraviti, već se njima mora baviti. Treba im se posvetiti, datim im pažnju i ljubav i usmeriti  ih u svet. Jedino tako će od njih postati dobri i uspešni ljudi.

  • Čim vođi bude bolje, biće i nama!
  • Srbija je medicinski fenomen. Vođa je bolestan, a nama nije dobro!
  • Domovino, izvini. Našao sam drugu.
  • Lekaru obavezno ponesite poklon. Ne zaboravite: „Vaše zdravlje je u vašim rukama“!
  • Čitav život se svodi na šest minuta. Na tvojih pet i na minut ćutanja.
  • Većinom smo neznani junaci, a imamo i poznatih ličnosti.
  • Da su Turci čitali naše junačke narodne pesme, videli bi oni s kim imaju posla!
  • Ludaci su nesposobni za vojsku, ali su sposobni za rat!
  • Za vreme rata bilo je mnogo zverstava, ali ne treba nikog osuđivati zbog toga. Šuma je to!
  • Narod možeš prevariti jednom, pa još jednom, pa još jednom… I nikad više!
  • Više ne živim psećim životom. Podvio sam rep.
  • Ovde novinare više niko ne ubija. Eto, dokle je došlo novinarstvo u Srbiji…
  • Lišili su slobode slobodu javne reči u Srbiji. Vezali su je lancima informisanja.

NINUS NESTOROVIĆ: Teže je piscu u Srbiji da dođe do čitalaca, nego do nagrada

Intervju objavljen na portalu Univerzitetski odjek, 12.12.2017. godine

autor: Luka Radonjić

ninusneMožda najbolji način za prikaz onih najkrupnijih problema u društvu je satirični način. Osvajač ovogodišnje nagrade za najbolje aforizme na “Čivijadi” 2017, Ninus Nestorović u intervjuu za Odjek govori o aforizmu, satiri, odnosi vlasti prema njoj, stanju u društvu. U društvu u kome živimo ljudi su u velikoj meri zaokupljeni borbom za egzistenciju, pa je stoga teško na pravi način dopreti do ljudi i ukazati im na one najveće probleme koji dovode do potpune degradacije društva. Kao mlad novinar Ninus se vrlo brzo odlučio za pisanje kratkih, najčešće šaljivih rečenica kojima se ukazuje na društvene probleme. Autor je pet knjiga i dobitnik brojnih nagrada za aforizme od kojih je poslednja u nizu na već pomenutoj “Čivijadi”.

– Dobio sam do sada mnogo nagrada za moj spisateljski rad. Dok sam bio mlad, mnogo više sam im se radovao. U mojoj glavi činile su me većim piscem nego što sam u tom trenutku bio. Davale su mi krila. Danas na njih gledam mnogo realnije. I opuštenije. Krila mi više nisu potrebna. Umem da letim i bez njih. Teže je piscu u Srbiji da dođe do čitalaca, nego do nagrada. Manje ih ima.

Imate li uzore iz sveta satire i aforizama?

– Previše sam star da bih imao uzore. Pre trideset godina, na početku moje književne karijere, uzori su mi bili naši najbolji satiričari: Aleksandar Baljak, Rade Jovanović, Milan Beštić, Brana Crnčević i Petar Lazić.

Ovi prostori su veoma turbulentni  u političkom smislu. U kojoj meri je Srbija i njena složena društvena situacija inspirativna za vaše aforizme?

– Što se tiče društvene situacije u našoj zemlji, ona uopšte nije složena. Čak je veoma jednostavna. Imamo vlast kakvu imamo, a opoziciju uopšte nemamo. Šta je tu onda komplikovano? Po mom skromnom mišljenju, ama baš ništa! Sve je, do bola, postalo jednostavno i prosto.

Živimo već više od 25 godina u jednom tmurnom vremenu društvenog beznađa.    Odakle crpite snagu i inspiraciju za humoristički pristup društvenoj kritici?

– Snagu crpim iz samog sebe, a porodica mi je oduvek bila najveći oslonac. Za pisanje satire neophodna je visprenost, kreativnost i naravno, hrabrost. Ovo treće je možda i najvažnije. Kukavice ne pišu satiru.

Koji aforizam najbolje oslikava situaciju u kojoj se naše društvo nalazi? Izaberite više njih ako želite.

– Svako je istinu sahranio na svoj način. Oni po katoličkim, a mi po pravoslavnim običajima. Ne samo da imamo zločince za sva vremena, nego i za sve uzraste. Najmlađi komšija – prislušni uređaj poslednje generacije. Neko je policajac, neko kriminalac, a neko mora da radi oba posla da bi preživeo. Blago sirotinji…ona nema čega nema. U našoj kući samo moj stari otac zna šta je to demokratija. Pričao mu deda… Đubre je krivo što kriminal cveta. Samo pametnima treba pasoš, jer glupost ne zna za granice.

Vaši afrorizmi vrlo često kritikuju vlast, da li ste se sretali sa nekim vidom cenzure?

– Cenzure je uvek bilo i biće, ali dobar aforizam uvek nađe put do čitalaca.

Mnogi ljudi se danas spore da li je satira pravi način kritike sistema ili ona samo gura ljude u još veću apatiju po sistemu “bolje da se smejemo nego da plačemo”.  Kakvo je vaše stanovište po tom pitanju?

– Svaki način kritike nekog sistema je dobar. Satira je samo jedan od njih. Ona je ozbiljna, analitična, studiozna, često i duhovita. Veoma je oštra. Za razliku od nje, humor je blaži i pitkiji. Lakše se guta i vari. Ne izaziva nuspojave. Zato se narodu putem medija češće i servira na sto.

Za kraj, može li jedan aforizam apropo ovog intervjua i mladog novinara-početnika.

– Dragi novinari, dođite da preuveličate našu malu svečanost.
– Taj novinar piše samo istinu. Da mi je znati samo ko plaća tu budalu!?

 

MOJI AFORIZMI PREDSTAVLjAJU SPOJ EMOCIJE, KREATIVNOSTI I LUDILA  

Intervju sa Ninusom Nestorovićem objavljen na blogu Šipak 22 septembra 2017

Kakav je život  u Srbiji to svi vidimo. Ne moraš da budeš satiričar da bi to video! Razlika je samo iz kog ugla gledaš. Iz svetlog ili iz mračnog. Iz tupog ili iz oštrog!

Goran Celicanin3
Karikatura: Goran Ćeličanin

Šipak: Gospodine Nestoroviću, pre svega, čestitamo Vam na prvoj nagradi na ovogodišnjoj „Čivijadi“. Što se nagrada tiče na toj manifestaciji, Vi sada već imate pozamašan „staž“, možete li nam reći nešto više o nagradama sa ove poznate šabačke manifestacije?
Nestorović:  U našoj zemlјi, a i u regionu, ima previše i festivala i nagrada. Nažalost, zarad kvantiteta, došlo je do devalvacije kvaliteta. Mada, gledajući s druge strane, koliko je želјa i očekivanja ovdšnjih humorista i satiričara, nagrada je  još uvek malo. Možda neverovatno zvuči, ali još uvek ima autora koji nisu dobili nijednu nagradu! Na „Čivijadi“ učestvujem još od kraja devedesetih. Ovo mi je peti put da sam nagrađen za aforizme (tri prve, jedna druga i jedna treća nagrada). Žiri se menjao. Mnogi poznati pisci humora i satire bili su u njemu: Petar Lazić, Bojan Ljubenović, Zoran Nikolić Zozon, Rade Đergović… Bez obzira na to, nagrade su redovno stizale na moju adresu. Za Šabac i „Čivijadu“ vežu me samo lepe uspomene. Imaću o čemu da pričam unucima… Naravno, ako ih to bude zanimalo!

Šipak: Ovoga meseca ste osvojili i drugu nagradu za aforizme u Leskovcu, na „SLEM festivalu“ sa aforizmom „Ovde su samo psihijatrijski slučajevi ostvarene ličnosti. Što umisle, to i bude.“. Da li aforističari pišu o onome što gore navedeni slučajevi rade ili je aforizam ipak nešto drugo?
Nestorović: Svako od nas piše na svoj način. Mnogi aforističari reaguju na dnevne događaje. Meni se to retko dešava. Uglavnom mi moja  duša diktira to što pišem, a ja ludak to samo malo  „izvrnem“ i objavim. Zato su valјda ti moji aforizmi i čitani i nagrađivani, jer predstavlјaju spoj emocije, kreativnosti i ludila.

Šipak: Nedavno Vam je bio rođendan (10.9.), pa nam, kako iskusni u životu, tako i u satiri, recite kakav je život aforističara u Srbiji, da li je kao aforizam ili nekako drugačiji? Kakav je, zapravo, život satiričara u ovoj državi?
Nestorović: Kakav je život  u Srbiji to svi vidimo. Ne moraš da budeš satiričar da bi to video! Razlika je samo iz kog ugla gledaš. Iz svetlog ili iz mračnog. Iz tupog ili iz oštrog! Ja nisam po zanimanju (profesiji) aforističar,  već carinski inspektor. Milan Todorov je bio direktor Radio Televizije Novi Sad (sada je vinar i vinogradar), Čotrić je političar, Simić psihijatar… Naši životi su potpuno različiti. Povezuje nas samo lјubav prema zemlјi u kojoj živimo i lјubav prema aforizmu i pisanoj reči! Živimo kao i svi ostali građani. U potpunosti delimo sudbinu svog naroda.

Šipak: Vaša poslednja knjiga objavlјena je pod nazivom „Ćuti i plivaj“ i izdata je neposredno posle velikih poplava, koji su Vam planovi u budućnosti?
Nestorović: Nova knjiga još uvek nije u planu, mada sam, od momenta kada je objavlјena prethodna, napisao i objavio više od 1500 aforizama. Čekam pogodan trenutak (kako finansijski, tako i društveni). Čak ni o naslovu ne razmišlјam. On uvek negde iz dubine knjige sam ispliva na njenu površinu.

Šipak: A imaju li satira i aforizam budućnost u Srbiji? Da li je sadašnja produkcija aforizama dobra ili će i ona za dve, najkasnije, za tri godine biti još bolјa?
Nestorović: Naravno da imaju. Mnogo je novih, mladih autora. Što je još važnije, ni „stari“ se ne predaju! Konkurencija je zaista velika, a mislim da se i kvalitet napisanih aforizama popravio u poslednjih godinu dana. Mladim autorima  preporučujem da čitaju dela „starih majstora“, ali da ostanu uvek svoji! Da izgrade sopstveni stil i da svojim pisanjem lupe pečat vremenu u kojem živimo i stvaramo, pečat koji će biti večan i prepoznatlјiv.

 Biografija

 Rođen je 1965. godine u Smederevskoj Palanci. Živi i radi u Novom Sadu. Član je Društva književnika Vojvodine, gde je i predsednik Sekcije humorista i satiričara. Nјegovi aforizmi su prevođeni na: italijnski, polјski, španski, engleski, slovenački, bugarski, makedonski, ruski, češki, baskijski, mađarski, rumunski i nemački jezik. Zastuplјen je u antologijama srpskog aforizma, koje su prevedene i objavlјene u Italiji, Baskiji, Polјskoj, Sloveniji, Rumuniji i Rusiji.

 Bibliografija

Objavio je pet knjiga aforizama:

  • Izgužvane misli
  • Sizife, Srbine!
  • Neraskidiva veza
  • Vojna tajna
  • Ćuti i plivaj
  • priredio Antologiju novosadskog aforizma Pečat vremena

 Nagrade 

Dobitnik je više značajnih nagrada:

  • VIB-ove nagrade koju dodelјuje list „Politika“
  • Zlatne kacige na Međunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu
  • Dve prve, jedna druga i jedna treća nagrada za aforizam na Čivijadi u Šapcu
  • Nagrade „Bijeli Pavle“ za najbolјeg aforističara na 5. crnogorskom festivalu humora i satire u Danilovgradu
  • Nagrade „Dimitrije Frušić“ koju dodelјuje Udruženje novinara Vojvodine
  • Zlatne plakete za aforizam na 14. Medjunarodnom festivalu aforizma i karikature – Strumica 2013.
  • Nagrade „Vuk Gligorijević“ na 11. Satira-festu (2013)
  • Najbolјa knjiga aforizama 2014.
  • Nagrada Nadži Naman 2015.
  • Nagrada za najbolјeg aforističara u okviru „Letnjeg uličnog erskog kabarea“ u Čajetini, 2016.

Sve je manje ljute satire

Intervju objavljen sa Ninusom Nestorovićem na portalu DAN on-line, 9. januara 2016. godine.

nnI ove go­di­ne pr­vi sajt hu­mo­ra i sa­ti­re u Cr­noj Go­ri ,,Ljud­ni­ca” iza­brao je naj­bo­lji afo­ri­zam ko­ji je na ovim pro­sto­ri­ma na­pi­san i ob­ja­vljen. To je afo­ri­zam na­šeg po­zna­tog sa­ti­ri­ča­ra Ni­nu­sa Ne­sto­ro­vi­ća, a gla­si ,,Ov­de su je­di­no gov­na na­pre­do­va­la. Sti­gla su već do gu­še, a ne­ka­da nam ni­su bi­la ni do ko­le­na!” Tim po­vo­dom raz­go­va­ra­li smo sa Ne­sto­ro­vi­ćem ko­ji nam je ot­krio da mu ovo pri­zna­nje za­i­sta zna­či.
– Ima­ju­ći u vi­du da su ovu na­gra­du do sa­da do­bi­li sa­mo Alek­san­dar Ba­ljak, Mi­lan Be­štić i Bo­jan Ra­je­vić, ve­o­ma sam po­ča­stvo­van što se i mo­je ime na­šlo na spi­sku do­bit­ni­ka ovog zna­čaj­nog pri­zna­nja. „Ljud­ni­ca” je, za­hva­lju­ju­ći svom glav­nom ured­ni­ku Velj­ku Raj­ko­vi­ću, si­gur­no me­đu tri naj­bo­lja saj­ta hu­mo­ra i sa­ti­re u či­ta­vom re­gi­o­nu – ka­zao je Ne­sto­ro­vić. Do­da­je da bi, ka­ko ka­že, ,,od sta­rih afo­ri­sti­čar­skih aso­va” iz­dvo­jio: Alek­san­dra Balj­ka, Slo­bo­da­na Si­mi­ća, Mi­la­na To­do­ro­va, Alek­san­dra Čo­tri­ća, Mi­la­na Be­šti­ća, Ra­de­ta Jo­va­no­vi­ća, Zo­ra­na T. Po­po­vi­ća, Ve­su Den­čić, Sr­bu Pa­vlo­vi­ća, Ra­šu Pa­pe­ša, Velj­ka Raj­ko­vi­ća, Ili­ju Mar­ko­vi­ća, Đor­đa Ota­še­vi­ća, Va­si­la To­lev­skog, Bo­ja­na Bog­da­no­vi­ća, Jo­vu Ni­ko­li­ća, Sa­va Mar­ti­no­vi­ća…
– Ka­da su u pi­ta­nju mla­đi afo­ri­sti­ča­ri, tre­ba iz­dvo­ji­ti Bo­ja­na Ra­je­vi­ća, Mi­o­dra­ga Sto­ši­ća, Vla­du Dra­mi­ća­ni­na, Sta­ni­sla­va To­mi­ća, Vla­di­mi­ra Ća­li­ća – ja­san je Ne­sto­ro­vić. Sma­tra da da­na­šnju afo­ri­sti­čar­sku sce­nu kod nas ka­rak­te­ri­še ve­li­ka ra­zno­li­kost i ša­re­no­li­kost.
– Tre­ti­ra­ne su sko­ro sve te­me, ali je mno­go ma­nje „lju­te” sa­ti­re ne­go de­ve­de­se­tih. Ne­do­sta­tak pro­sto­ra za ob­ja­vlji­va­nje u štam­pa­nim me­di­ji­ma ova­kvih, „oštrih”, afo­ri­za­ma osta­vi­lo je tra­ga u sa­vre­me­noj sa­ti­ri. Ko­mer­ci­ja­li­za­ci­ja žan­ra je ta­ko­đe uči­ni­la svo­je, ta­ko da mno­gi od nas pi­šu afo­ri­zme sa­mo za estrad­no iz­vo­đe­nje. Mno­go je i skri­bo­ma­na ko­ji za­tr­pa­va­ju in­ter­net svo­jim ma­nje ili vi­še lo­šim afo­ri­zmi­ma. Na­rav­no, isto ta­ko, na­pi­sa­no je i mno­go do­brih i od­lič­nih afo­ri­za­ma – ka­zao je Ne­sto­ro­vić.
Na pi­ta­nje ko­ji nje­gov afo­ri­zam mu je po­seb­no drag, autor iz­dva­ja je­dan iz po­zna­te knji­ge „Si­zi­fe, Sr­bi­ne”, ko­ja je ob­ja­vlje­na 1999. go­di­ne, a on gla­si: „Pre­ma uhap­še­nim de­mon­stran­ti­ma, ko­ji su u za­tvo­ru štraj­ko­va­li gla­đu, po­li­ci­ja se od­no­si­la kao pre­ma svo­joj dje­ci. Tu­kla ih je, jer ne­će da je­du!”
Ni­nus Ne­sto­ro­vić, iako po­zna­ti afo­ri­sti­čar, opro­bao se i u dru­gim knji­žev­nim žan­ro­vi­ma.
– U knji­zi „Voj­na taj­na” iz 2006. go­di­ne, ob­ja­vio sam uz afo­ri­zme i dva­de­se­tak sa­ti­rič­nih pri­ča. Na­pi­sao sam i ne­ko­li­ko pje­sa­ma, ali… afo­ri­zam je, to­kom svih ovih go­di­na, bio i ostao mo­ja najve­ća lju­bav – ka­te­go­ri­čan je Ne­sto­ro­vić.

A.ĆU­KO­VIĆ

Afo­ri­zmi pre­vo­đe­ni na mno­ge je­zi­ke

Sa­ti­ri­čar Ni­nus Ne­sto­ro­vić, ro­đen je 1965. go­di­ne u Sme­de­rev­skoj Pa­lan­ci. Ži­vi u No­vom Sa­du, a ra­di u Pa­ra­ći­nu kao ca­rin­ski in­spek­tor. Član je Dru­štva knji­žev­ni­ka Voj­vo­di­ne, gdje je i pred­sjed­nik sek­ci­je hu­mo­ri­sta i sa­ti­ri­ča­ra. Nje­go­vi afo­ri­zmi su pre­vo­đe­ni na ita­li­jan­ski, polj­ski, en­gle­ski, slo­ve­nač­ki, bu­gar­ski, ma­ke­don­ski, ru­ski, če­ški, ru­mun­ski, ne­mač­ki i ba­skij­ski je­zik. Za­stu­pljen je u an­to­lo­gi­ja­ma srp­skog afo­ri­zma, ko­je su pre­ve­de­ne i ob­ja­vlje­ne u Ita­li­ji, Polj­skoj, Slo­ve­ni­ji, Ru­mu­ni­ji, Ru­si­ji i Špa­ni­ji. Ob­ja­vio je če­ti­ri knji­ge afo­ri­za­ma: ,,Iz­gu­žva­ne mi­sli”, ,,Si­zi­fe, Sr­bi­ne!”, ,,Ne­ras­ki­di­va ve­za”, ,,Voj­na taj­na”. Do­bit­nik je vi­še zna­čaj­nih na­gra­da.