Ninus Nestorović u radio eXperimentu

U radio eXperimentu OPASNO DOBRI AFORIZMI predstavljen je Ninus Nestorović, najbolji srpski aforističar i njegovi aforizmi. Takođe, Ninus je izabrao muziku koja se emitovala u tih sat vremena eXperimentisanja. Emisija je emitovana na Undergrand radiju 23.5.2021. godine. Autor radio eXperimenta je Miljan Ristić.

Opasno dobri aforizmi mogu se poslušati i na MixCloud kanalu na ovom linku.

NINUS NESTOROVIĆ: ZA PISANJE AFORIZAMA U SRBIJI POTREBNA JE HRABROST

Intervju objavljen na portalu Kultura381

RAZGOVARAO: Aleksandar BEĆIĆ, Fotografija: Srđan Kecojević

Jedan od najpoznatijih aforističara sa ovih prostora svakako je Ninus Nestorović. Čovek koji je na ovaj svet došao u Smederevskoj Palanci, čovek koji se skrasio u Novom Sadu. Njegovi aforizmi i zbirke aforizama prevedeni su na desetak jezika. Iza Ninusa stoji dvadesetak nagrada, a (za sada) poslednju je dobio početkom godine. 

 Kad kažemo da si za svoju knjigu aforizama dobio nagradu Radoje Domanović, većina čitalačke publike kaže “BRAVO”. Šta dobije aforističar osim tog “bravo” i smeha mnogih čitalaca?

Za knjigu „Bože, uprosti nam“ („Prometej“, Novi Sad, 2020) dobio sam dve značajne nagrade, verovatno i najznačajnije u oblasti humora i satire na ovim našim prostorima, nagradu „Tipar“ i nagradu „Radoje Domanović“. Obe nagrade koje sam dobio privukle su veliku pažnju medija, a samim tim i pažnju čitalačke publike. Knjiga je doživela dva izdanja u roku od samo šest meseci.

Za ovako veliki uspeh ove knjige zaslužni su i: Petar Pismestrović, profesor Ratko Božović, Petar Peca Popović, Bojan Ljubenović i Vladica Milenković. Brojne su bile i pohvale od strane čitalačke publike, koje za mene nemaju ništa manju vrednost od nagrada koje sam dobio. Sve u svemu, knjiga je tražena, čitana, a aforizmi iz nje mnogo puta citirani, kako na društvenim mrežama, tako i na radiju, televiziji i u štampanim medijima. A to, morate priznati, zaslužuje jedno veliko poštovanje i jedno veliko BRAVO!

Davno su mi, kada sam objavio prvu zbirku pesama, rekli da se “leba neću najesti od svojih stihova”. Da li je tebi neko rekao nešto slično?

Ne, nije mi to niko rekao. A ja sa tim ciljem nisam ni ušao u svet književnosti. Želeo sam da ostavim neki trag iza sebe. Trag u pesku… Isti onakav kakav su ostavili Brana Crnčević, Vib, Duško Radović, Milovan Vitezović i Aleksandar Baljak pre mene. Hleb sam potražio na drugoj strani. Pisanje je samo moj hobi… od kojeg bih, da živim u nekoj bogatijoj i uređenijoj državi, veoma lepo živeo.

Kad pišeš zbirku pesama, onda se vezuješ za ciklus ili lajt-motiv. Kad pišeš zbirku priča, pokušavaš da se dopadneš ljudima svojim virtuoznim rečenicama. Kada objavljuješ roman, gledaš da ti je ideja (ako već nije originalna) što manje “raubovana” na tvom tržištu. A kako radi aforističar?

Ne znam kako to rade drugi aforističari, ali moji aforizmi su plod mog „književnog ludila“. Oni su spoj moje inteligencije, kreativnosti, emotivnosti i ličnog iskustva. Spoj moje blesavosti i moje ozbiljnosti. Oni su proizvod moje duše, mog mozga i mog srca. I odraz vremena u kojem živimo…

Čitaocima ovog portala obećao sam da će od tebe dobiti jedan aforizam. Da li sam ih slagao?

Teško mi je da pratim na televizoru ovu borbu države protiv kriminala. Ne znam koji su koji…

Koliko nam se život pretvorio u zbirku aforizama? Ili smo ipak bliži klasičnoj tragi-komediji?

Najbliži je farsi. Vulgarnoj, prizemnoj i jeftinoj. Političari, kurve i kriminalci su njeni glavni protagonisti. Biti pošten, danas, u ovoj, našoj, državi, skoro da je i sramota. Jedina razlika između klasične farse i ove naše je što je klasična puna preokreta, a u ovoj našoj ih uopšte nema. Kako stvari stoje, neće ih skoro ni biti!

Verujem da si tokom svoje bogate karijere susreo i kolege iz, recimo, Evrope. Da li je lakše biti aforističar ovde ili u nekoj uređenoj, dosadnoj državi?

Zahvaljujući gospodinu Aleksandru Čotriću i njegovom prevodilačkom radu upoznao sam se sa stvaralaštvom kolega iz mnogih evropskih zemalja. Teme o kojima oni pišu i način na koji to rade su potpuno različiti u odnosu na ono što se u Srbiji pisalo prethodnih četrdeset godina. Naši aforizmi su „oštriji“, društveno angažovaniji, satiričniji. Mislim, da za pisanje aforizama u Srbiji nisu potrebni samo nadarenost, pismenost i kreativnost. Neophodna je i hrabrost. I to velika!

Bez šale, pomaže li ti ludilo koje nas okružuje u pisanju?

I pomaže i odmaže. Kako kad… Pruža mi više materijala za pisanje, ali mi stvara i velike glavobolje zbog napisanog. Ne shvataju (i ne prihvataju) svi na isti način ono što sam napisao… Ponekad su reakcije čitalaca mojih aforizama na društvenim mrežama veoma burne. Da češće pišem o cveću i o proleću, verovatno takvih problema uopšte ne bih imao!

Da li si bio u prilici da ti neko sugeriše da neki aforizam promeniš, jer bi neki tamo Pera ili Žika mogli da se naljute?

Da, bilo je. Mnogi moji prijatelji i poznanici su mi sugerisali da promenim stil pisanja. Da sam previše „oštar“ i da mi to oni koji su na vlasti neće „oprostiti“! To mi oni govore već više od trideset godina… a ja ih još uvek ih nisam poslušao. Da jesam, onda to ne bih bio ja! Niti bi ti moji aforizmi bili ono što jesu… slika i prilika naše stvarnosti i našeg društva.

Koliko mogu da vidim prema dostupnim informacijama, čini mi se da te u poslednjih deset godina nagrade ne zaobilaze. I to ne samo na domaćem nego i na međunarodnom nivou. Da li si razmišljao da svoj humor i duhovitost usmeriš još negde, a ne samo u pisanje aforizama? Na primer u kreiranje neke predstave ili scenarija za film?

Da, razmišljao sam. Pozorište, film i televizija su veliki izazovi. Voleo bih njima da se posvetim. Ali, kako trenutno stvari stoje (imam 56 godina, troje dece, malu platu, devet godina do penzije…), tim izazovima ću se baviti ili u penziji ili na onom svetu… Da li će to biti na nebu ili na zemlji, to isključivo zavisi od onog gore. On će odlučiti o tome!

Nekada se govorilo “pesma nas je održala, njojzi hvala”. Može li se ova floskula prebaciti u humor, aforizme?

Davno sam napisao aforizam: „Rat je za nas kulturni događaj, jer mi ginemo s pesmom na usnama!“ Eto, to je odgovor na ovo Vaše pitanje…

Koliko smo, zaista, duhovit narod?

Duhovit smo narod. Umemo često da se šalimo i na svoj račun, a to je odlika zdravog duha. Tu odliku moramo negovati i čuvati, ako ni zbog čeg drugog, ono bar zbog zdravlja… kako ljudi, tako i društva.

FOTO: Srđan Kecojević

O aforizmu se sve više priča

Intervju objavljen u dnevnim novinama Dan On-line

1.Šta za Vas znači ova nagrada?

Prvi put na Danima humora i satire „Vuko Bezarević“ u Pljevljima pojavio sam se pre dvadesetak  godina. Bio sam mlad i veoma ponosan na sebe, jer sam se pridružio piscima humora i satire koji su obeležili jednu epohu. Tom prilikom posetio sam Muzej humora i satire u Pljevljima i u njemu video plakate svih dotadašnjih festivala. Novak Novak, Lola Đukić, Matija Bećković, Aleksandar Baljak, Radivoje Bojičić, Rastko Zakić… samo su neka od imena koja su uveličala svojim prisustvom ovu manifestaciju. Upoznao sam u Pljevljima mnoge velike pisce i naučio mnogo od njih! Družio se sa njima i upijao svaku njihovu reč! Na taj način sam gradio sebe, a samim tim i poboljšavao kvalitet svoji aforizama.

Ove godine ne samo da sam pozvan da učestvujem na ovoj značajnoj manifestaciji, nego sam dobio i nagradu „Tipar“. A kada znaš da su tu nagradu dobili: Matija Bećković, Emir Kusturica, Dušan Kovačević, Milovan Vitezović, Momo Kapor, Dragan Lakićević, Petar Pajić… a posle svih njih je dobiješ i ti, onda ti dah zastane u grlu. Iako si pisac, ostaneš bez reči. Ćutiš. Ne zato što nemaš šta da kažeš… Nego iz poštovanja. Onako gospodski… Dostojanstveno.

2.Vaša knjiga „Bože, uprosti nam“ prosto je osvojila naše jezičko govorno područje… pobrala simpatije i kritike i čitalaca…

Prvo izdanje knjige naišlo je na odličan prijem kod čitalačke publike i brzo je rasprodato, pa je izdavač („Prometej“ Novi Sad)  bio „primoran“ da odštampa drugo.

Knjiga je tražena, čitana, citirana… Dobila je ogroman publicitet. Što bi rekao jedan moj kolega: „Kao da je u pitanju roman, a ne knjiga aforizama!“

O knjizi su pohvalno govorili mnogi pametni i obrazovani ljudi…

„Sve što Ninus radi samo je kap druge boje u okeanu našeg poraza. Ali okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Ta kap svetli! Tamo gde se svaka vrsta vlasti odlikuje obesnošću i bajnom egzistencijom, od velike je korisi čitati vlasnika „zaoštrenog pera“. Kao vid neslaganja i nemirenja sa terorom tako uspostavljene stvarnosti.“

Petar Peca Popović

„Nestorović je pokazao da satirični aforizam pripada kulturi u kojoj se, umetničkim majstorstvom i artističkom imaginacijom, uspostavlja kritičko nepristajanje na degradaciju ljudskog postojanja i izobličavanje čovekove prirode. Zato se on i pojavljuje kao „prestup” i kao „prekršaj” u odnosu na represivni sistem društva i čovekovu unutrašnju neslobodu, kao osmišljeno protivljenje političkom, ideološkom, estetskom i moralnm dogmatizmu. U viziji satiričara sadržana je nepotkupljivost  misije koja brani individualitet, razlike i totalitet. Satirični iskaz temelji se na ironijskoj degradaciji bezobzirnih vlastodržaca,  žestini žigosanja i hiperboličnom ismevanju i nemilosrdnoj optužbi posrnulog sveta.”

Profesor Ratko Božović

„Poput svih ranijih, i nova knjiga Ninusa Nestorovića je događaj u našoj književnoj satiri – široka mozaička slika naših društveno-političkih prilika. Zbirku aforizama Uprosti nam, Bože čitamo sa dvostrukim osećanjem – uživamo u misaono-stilskim bravurama, u maštovitim i slojevitim metaforama; ukratko, u vrhunskom književnom umeću … a istovremenemo  patimo što nam je opisano stanje užasno i što prognoza nije optimistična.”

Vitomir Teofilović

„Velika književna vrednost Nestorovićevih satiričnih dragulja je prevashodno u njihovoj izbrušenosti. U njima nema ničeg suvišnog, nepotrebnog. Njihova lepota je u jasnoći, preciznosti i kratkoći. Njegove jezičke strelice su ubitačne jer su dobro zaoštrene i nepogrešivo, laserski precizno pogađaju u samo središte mete, u najbolniju tačku. Nestorovićevi satirični aforizmi su krajnje promišljeni, duboko proživljeni i zato su istinski subverzivni, opori, gorki i surovo tačni.

Tajna veličine i neodoljive privlačnosti Nestorovićeve knjige Bože, uprosti nam je u izvanredno inteligentnom i strogom odbiru aforizama od koje je sačinjena. (Ne treba mnogo pameti pa pretpostaviti da i naš izvrsni aforističar može da „zadrema“ i da napiše po neki osrednji aforizam, ali je dovoljno mudar i lišen sujete, pa ga neće objaviti). Na gotovo svakoj stranici ove sjajne knjige, nalaze se biser do bisera. Zato što je tako jezički kondenzovana, a misaono, semantički gusta i slojevita, višeznačna, ona se čita koncentrisano, sporo, sa uživanjem književnog sladokusca, koji svakim ponovnim čitanjem otkriva nova značenja.”

Profesor Žarko Trebješanin

3.Odakle aforizam crpi snagu? Da li ga je sve teže pisati?

Nijedno književno delo nije lako napisati. Svako traži velika odricanja i ulaganja. Pogotovo nije lako biti pisac aforizama i svakodnevno pisati o onome što svako od nas vidi, a pravi se da ne vidi. Što svi čuju, a prave se da ne čuju. Što svima smeta, a prave se da im ne smeta…

Aforističar mora da bude hrabar, jer on piše o onome što običan, mali čovek već decenijama pokušava da sakrije sam od sebe: da je ponižen i obespravljen. I ne samo da napiše, nego da to i objavi!

4.Pripremate li nešto novo?

Sledeću knjigu aforizama izdaću za pet – šest godina. Dotle ću pisati i prikupljati materijal. Ako želite da napišete kvalitetnu knjigu, onda morate biti strpljivi. Ne smete žuriti.

Za trideset godina objavio sam samo šest knjiga. Slušao sam savete starijih kolega i kao što vidite, rezultat nije izostao.

5.Aforizam koji Vas je nedavno oduševio?

 Oduševio me je pobednički aforizam na ovogodišnjem „Satira – festu“:

„Ja bih mogao da živim kao sav normalan svet, ali neću svoj narod da ostavim na cedilu“.

Zoran T. Popović

6.Čini li Gam se da se aforizam kao žanr vratio na mjesto koje mu pripada?

 Knjiga aforizama „Bože, uprosti nam“ je „živi“ dokaz da se aforizam vratio na mesto koje mu pripada. Privukla je veliku pažnju i izazvala veliko interesovanje. Veliki doprinos vraćanju aforizma u centar interesovanja čitalačke (književne) javnosti dao je i gospodin Aleksandar Čotrić prevođenjem aforizama evropskih pisaca i objavljivanjem antologija rumunskog, slovačkog, ruskog, poljskog i bugarskog aforizma na srpskom jeziku.

Aforizam je kod nas ponovo postao književno delo o kojem se sve više priča…

Ninus Nestorović: Ako neko nije sposoban da vodi dijalog, treba da se povuče a ne da vodi državu

Rođeni ste u Smederevskoj Palanci, kada vas je i kako put doveo u Novi Sad?

– Moja majka je Novosađanka, otac je rodom iz Prizrena a njih dvoje su se upoznali u Prištini. Preselili su se u Mladenovac kada je otac dobio posao a ja sam se rodio u Smederevskoj Palanci jer Mladenovac u to vreme nije imao porodilište. Tamo sam proveo detinjstvo do 1971. godine, kada smo se roditelji i ja preselili u Novi Sad. Tata je dobio posao i stan i prvih šest meseci smo živeli nas sedmoro u stanu: baka, deda, pradeda, ujak, mama, tata i ja (smeh). U pitanju je stan od 48 kvadrata, tako da je bilo vrlo dinamično. Ubrzo smo se preselili na Liman i počeo sam da idem u osnovnu školu “Sonja Marinković“. Kada smo se doselili na Liman, nije bilo NIS-a, ni Merkatora. Mesto na kojem se oni danas nalaze zvali smo Mala peščara, a Limanski park Velika peščara. Između zgrada je bilo  najlepše dvorište u Novom Sadu u kojem se igralo između 100 i 150 klinaca. Tu smo provodili bezbrižno detinjstvo, roditelji su nas slobodno puštali da se igramo i zaista smo veći deo dana provodili na ulici. Tu smo učili prve mangupluke, pravili prve nestašluke, sticali prva prijateljstva, družili se, školovali i bilo nam je zaista lepo.

Od najmlađih dana ste zaljubljeni u fudbal. Gde ste napravili svoje prve korake u ovom sportu?

– U osnovnoj školi nam je fizičko predavao profesor Pera Kiš koji je obožavao atletiku. Ja sam imao talenat za skok u dalj i u petom razredu me je profesor pozvao da skačem za školu. Tada je naša škola osvojila prvo mesto u gradu i kvalifikovali smo se na pokrajinsko prvenstvo. Tamo sam skakao u dalj i onda je trebalo da pređem u atletski klub “Vojvodina” da treniram. Sećam se, krenuo sam na trening, došao do stadiona i onda video da deca igraju fudbal. Bio je u toku trening petlića “Vojvodine” i srce mi je povuklo na tu stranu. Tako sam završio na fudbalu. Tu se nisam dugo zadržao jer je većina mog društva prešla u “Indeks” i onda smo svi zajedno tih nekih šest, sedam godina proveli tamo. Trener je bio čuveni čika Buca, inače major u penziji, koji je vodio brigu o nama kao o svojoj deci. On je vodio računa ne samo o tome da redovno treniramo, da se dobro hranimo i da budemo dobra deca, nego je brinuo i o našim ocenama. Redovno je išao u školu, kontrolisao ko ima kakve ocene i ko je imao keca nije mogao da igra. Tako da, čika Bucu Dimitrijevića Novi Sad ne sme da zaboravi jer je on izveo na put mnogo generacija, iz fudbalskog kluba “Indeks” i sa đačkog igrališta.

– Tada su na đačko igralište dolazili najveći majstori Novosadskog malog fudbala, igrači “Vojvodine” i svih ostalih klubova koji su u to vreme igrali. Ja sam počeo tamo da idem negde sa 14 godina i prvih godinu dana sam dolazio i gledao. Okupljali smo se u pola 2 i do pola 7 uveče sam gledao kako oni igraju. U pola 7 sam dobijao svojih 5, 10 ili 15 minuta i bio sam veoma srećan zbog toga. Ono što je napravilo preokret da igram mali fudbal je to što me je posle jedne utakmice na đačkom igralištu, Miroslav Homa pozvao da igram za najbolji mladi tim u gradu. Tada sam prvi put nastupio na čuvenom “Dnevnikovom” turniru, za “Metalorad” juniore, što je za mene bila neizreciva sreća. I od tada do danas odigrao sam mnogo turnira i liga malog fudbala.

Vašu želju da se profesionalno bavite fudbalom u inostranstvu i da igrate za reprezentaciju pokvarilo je ratno stanje devedesetih. Nakon toga ste se i teško razboleli. Šta se desilo?

– Kada se snovi sruše, čovek jednostavno izgubi volju i ode na neku drugu stranu. Nikada ranije nisam ni pio ni pušio, a tada sam počeo. Izlazio sam svako veče. Potpuno mi je pao imunitet. Tako nespreman (pošto više nisam ni trenirao) otišao sam da odigram utakmicu lige malog fudbala u Srbobran, gde sam pao u nesvest. Lekar hitne pomoći je konstatovao da mi nije ništa, da sam se samo iznervirao i dao mi je Apaurin od 10 miligrama, intramuskularno. To me je uspavalo i kada sam se ujutru probudio nisam više mogao da ustanem iz kreveta. Gušio sam se. Nakon toga mi je konstatovan pneumotoraks.

– Završio sam u Sremskoj Kamenici gde su mi snimili plućno krilo i na slici se videlo jedno plućno krilo a na drugom se video samo vrh, sve ostalo je bilo crno. Poslali su me u operacionu salu i ubacili su mi veliko crevo u pluća. Potom sam ležao dve nedelja sa 39,5 temperaturom, dobio sam mnogo inekcija i nakon intervencija su me ponovo odveli u salu, naživo sekli i ubacili još jedno crevo. Pokazalo se da u plućima imam dve ipo litre krvi, koja je stajala u meni sve to vreme. Tada je počelo da mi se poboljšava zdravstveno stanje, međutim, nakon nekoliko dana mi je pukla plućna maramica s druge strane tako da sam pneumotoraks dobio i sa desne strane, pa su mi i tu ubacili crevo. Proveo sam u bolnici  punih 46 dana. Posle nepuna dva meseca sam izašao. Zabranjeno mi je da se krećem brzo ili da dižem nešto teže. Bio sam težak invalid. Zahvaljujući mojoj volji i upornosti,  već nakon mesec dana sam počeo ponovo da trčim… posle tri meseca sam ponovo šutnuo loptu … posle pet meseci igrao sam turnire.

Kako je “Jogurt revolucija” odredila početak vaše karijere u svetu književne satire?

– Mi Novosađani smo previše mirni, jer su nas mame previše fino vaspitale. Tako fino vaspitan, zadesio sam se jednog lepog dana, te davne 1988. Godine,  na Bulevaru Mihajla Pupina. Odjednom je počela sa svih strana da izvire neka ogromna masa ljudi, koliku ja,  do tada, u životu nisam video. Iskreno, bio sam vrlo zbunjen i nisam znao šta se dešava. Povukao sam se u ćošak i sve to posmatrao. Nakon toga sam napisao priču “Stado traži ovna predvodnika”. To mi je prva priča koju sam napisao i tako sam počeo. Nakon toga sam prve aforizme objavljivao u kultnoj emisiji “Tup-tup” koju je slušala cela Jugoslavija. Minimaks je bio omiljen. Uvek govorio ono što drugi nisu smeli i što je još važnije, imao je otvoren medijski prostor za to. U njegovoj emisiji, koja je bila emitovana na Drugom programu Radio Beograda, mnogi veliki majstori humora i satire počeli su da pišu aforizme, pa tako i ja.

Ubrzo ste počeli aforizme da objavljujete u “Dnevniku” a istovremeno i da se bavite i novinarstvom. Kako su izgledali ti počeci?

– Pisao sam novinarske tekstove honorarno, ali sam ozbiljnije počeo da se bavim novinarstvom tek kada sam se zaposlio u Radio-televiziji Vojvodine, 1995. godine. Četiri godine sam radio u marketingu, sa novinarskom ekipom koja je pratila sajmove i sve ostalo što je trebalo marketinški predstaviti i promovisati. Radio sam ne samo televizijske izveštaje i reklame, već i radijske, jer je marketing RTV-a u to vreme pokrivao Radio “Stotku” i “Novosadsku skalu”. Uživo sam se javljao sa sajmova, iz tržnih centara, prodavnica, sa ranih događaja… To su bili moji prvi koraci i radio sam taj posao do početka bombardovanja, kada su mi rekli da ne treba više da dolazim na posao…

Sa kojim ciljem ste osnovali Sekciju Humorista i satiričara, u sklopu Društva književnika Vojvodine?

– Početkom devedestih, u Društvu književnika Vojvodine okupili su se skoro svi humoristi i satiričari iz Novog Sada sa idejom da nešto promene i pokrenu. Bili su tu Ilija Marković, Borislav Putnik Pub, Anđelko Erdeljanin, Vojislav Ratković, Mića Tumarić, Miloš Đurđev i još nekoliko njih. Tom prilikom osnovali smo Sekciju humorista i satiričara. Napravili smo je da bi se družili, da bismo došli do čitalaca i jednostavno da aforizam, i uopšte humor i satira kao književna forma, dobiju svoje mesto u književnosti i u društvu. U tome smo i uspeli. Imali smo jednom mesečno sastanke, književne večeri koje su bile lepo posećene i uvek smo ih održavali na drugom mestu. Jednom prilikom smo, što je vrlo interesantno, održali književno veče u zatvoru na Klisi. Bilo je samo dva policajca, a sve ostalo su bili zatvorenici. Čitali smo im aforizme. Oni su kod zatvorenika izazivali  velik smeh… kod policajaca baš i ne. Sve u svemu bilo je to izuzetno lepo književno veče, posle kojeg smo otišli u zatvorsku kuhinju, na večeru, koju su zatvorenici spremili za nas.

Karikatura: Goran Ćeličanin

Od koga ste učili “zanat”?

– Čovek stalno raste i razvija se. Kada sam, sredinom decedesetih,  upoznao vrhunske satiričare poput Aleksandra Baljka, Aleksandra Čotrića, Slobodana Simića, Rastka Zakića, Radeta Jovanovića i  Milana Beštića, počeo sam da nastupam na književnim večerima širom Srbije. Učio sam od svih tih divnih ljudi.  Svaki put kad bi nastupali, slušao sam ih pažljivo i posmatrao… Uvideo sam  na koji način grade rečenice, koje stilske figure upotrebljavaju, kako  izgovaraju aforizme  da bi ostavili utisak na publiku… To je za mene bila velika škola. 2003. godine preselio sam se u Beograd, pa sam narednih sedam godina nastupao mnogo više tamo, nego u Novom Sadu.

Kako izgleda vaš proces stvaranja i čime se rukovodite dok pišete?

– Ustajem rano ujutru i pišem pre posla (radim kao carinski inspektor) kada se prepustim i razmišljam o onome što nam se dešava. Znate ono kada neko kaže ”To ti prosto dođe”. Aforizam ne može da dođe, aforizam je ozbiljno književno delo na kojem mora da se radi. Na ideji se radi, na rečenici se radi. Nemoguće je izgraditi rečenicu koja je višeslojna, a da je napišeš iz glave. Ponekad se lakše dođe do cilja, a ponekad teže. Tako da stvaranje nekog dobrog aforizma traje satima… Nekad i danima. Ono što je još bitno jeste to da je jedna stvar pisati aforizme za čitaoce a druga je stvar pisati za slušaoce. Kada nastupate javno morate da vodite računa, kao i sa poezijom, da imate ritmiku, melodiku, da izazovete reakciju načinom izgovaranja tog aforizma i svojim manguplukom. Oni koji potcenjuju aforizam kao književno delo ili ih nisu čitali ili ne znaju mnogo o književnosti. Proces stvaranja samo poslednje moje knjige, koja je objavljena ove godine i koja ima 800 aforizama, trajao je vrlo dugo. U njenom nastajanju učestvovali su: profesor Ratko Božović, Petar Peca Popović, Bojan Ljubenović, Petar Pismestrović i Vladica Milenković.

Aforizme sve ređe možemo da čitamo u novinama. Šta je razlog tome?

– Sve je manje aforizama u medijima. U “Dnevniku” ne izlaze već više od 15 godina, a što se tiče ostalih dnevnih novina, i tu se vrlo retko objavljuju. Nedeljom se pojavljuju još u “Večernjim novostima” i u “Politici”, a i ima ih u nekim listovima enigmatskog tipa. Koliko ima slobode u medijima u Srbiji? Pa nema je. Zato ne čudi to što nema aforizma u novinama. Nema ničega. „Jedan čovek“ kaže misao, nekoliko njih to ponavljaju kao papagaji, a mi svi drugi ćutimo. Odigrava se predstava – glumci su na sceni, obasjani su svetlima reflektora, a publika je u tami i mora da ćuti, da bi glumci mogli da igraju svoju predstavu.

Ko su nove nade srpske satire?

– Kada gledamo odbojku na televiziji, pa naše devojke osvoje svetsko prvenstvo, odmah posle toga, u narednih 10 dana, na hiljade mladih devojčica počne da trenira odbojku. Isto tako će biti i sa aforizmima.  Kada se ti, neki naši uspešni, dobri satičari ponovo pojave u medijima, postaće popularni, pa će neki novi, mladi pisci krenuti putem jednog Aleksandra Baljka, jednog Radeta Jovanovića, Milovana Vitezovića, Brane Crnčevića, Duška Radovića… Ako i dalje budemo knjigu gurali u drugi plan, a medijski prostor budemo ustupali bezobrazluku, prostoti i drskosti, mi daleko nećemo dogurati. Nažalost, koliko vidim, mi sve više idemo ka ponoru – ka ljudskom i moralnom dnu.

Vaši aforizmi su prevođeni na preko 20 jezika. Da li prevodom aforizam gubi na kvalitetu?

– Zahvaljujući poznatoj književnici Olgi Lalić – Krowicki, uskoro treba da izađe knjiga sa izborom mojih aforizama u Poljskoj. Biće objavljena u jednoj poznatoj  izdavačkoj kući i darovana književnim časopisima i kritičarima u toj zemlji, kako bi je oni predstavili široj čitalačkoj publici.  Ljudi kažu da aforizam ne može da se prevede, a to je netačno. Aforizmi naših poznatih aforističara prevedeni su na mnoge jezike, a objavljene su i Antologije srpskog aforizma na u desetak  zemalja.

U toku karijere nagrađivani ste mnogo puta, evo poslednji put baš pre nekoliko dana nagradom “Tipar”. Koja je za vas najznačajnija?

– Ima mnogo festivala humora i satire u zemlji, i uopšte na Balkanu, i mislim da sam na svim pobedio. Na “Čivijadi” imam čak četiri prve nagrade, a na “Satira festu”, koji je skup najboljih satiričara Balkana, pobedio sam dva puta. To su zaista izuzetni rezultati, ali dok si mlad, nagrade ti mnogo znače. Kako stariš, lepo je da ih dobiješ, jer na taj način jedino možeš da dopreš do medija i da ljudi čuju za tebe, ali mnogo veći dar za svakog pisca su čitaoci. Oni od pisca prave velikog umetnika… ne nagrade. Mislim da je to suština. Pre neki dan sam dobio najveću nagradu, nagradu “Tipar”, koju dodeljuju Festival humora i satire, koji se 34. put održava u Pljevljima. Ove godine zbog cirkusa korona festival neće biti održan, ali su nagrade dodeljene. Ja sam nagradu „Tipar“ dobio posle Moma Kapora, Matije Bećkovića, Emira Kusturice, Milovana Vitezovića… To je jedna plejada pisaca kojima čovek može samo da skine kapu, a kada se dogodi da se i vi nađete u takvom društvu, preostaje vam samo jedna stvar, da sami sebi kažete “Bravo majstore”.

Šta biste poručili onima koji vas insipirišu da pišete a šta onima koji im slepo veruju?

– Nisam za to da iko ikome slepo veruje, jer ja razvijam dijalog  i sa svojom decom. Imam troje dece i trudim se i da sa najmlađom ćerkom, koja ima samo deset godina, vodim dijalog. Diktaturu nisam zaveo u svojoj kući, jer svako ima pravo glasa i pravo na mišljenje. Dokaži ti tom detetu, ako imaš znanja, ako imaš umeća i živaca, da nije u pravu. Navedi ga na pravi put, a ne ono balkanski “Ja sam tako rekao i tako će i  biti”. To nije vaspitanje, tako se ne vodi porodica, tako se ne vodi ni država. Dijalog je ono što stvara bolju klimu i jedino se tako dolazi do rešenja. A ako neko nije sposoban da vodi dijalog, treba da se povuče a ne da vodi državu.

Živeli ste u nekoliko gradova ali uvek ste se vraćali u Novom Sadu. Zašto?

Iako nisam rođen u ovom gradu, iako sam živeo u mnogim drugim gradovima, ja sam dušom i srcem Novosađanin. Ovde su rođena moja deca i jednostavno ovaj grad mi je pomogao da postanem bolji čovek. Mislim da je ovaj grad svojim duhom pomogao da svi mi postanemo bolji ljudi. Svi pričaju da je Novi Sad pre devedesetih bio bolji i lepši. Nije, nego smo mi bili mladi, pa nam je sve tada bilo lepše. Sve se menja pa i Novi Sad, treba da ga prihvatimo ovakvog kakav je  i da radimo na tome da bude još bolji. Da poboljšamo mi njega, kako bi on poboljšao nas.

Žarko Trebješanin – DUBINSKA PSIHOLOŠKA ANALIZA VOĐE I NJEGOVOG ODNOSA SA NARODOM

Tekst objavljen u dnevnim novinama DANAS

Ninus Nestorović aktuelne sociološke, psihološke i antropološke probleme našeg društva, naroda i pojedinca zahvata široko i duboko. On na satiričan misaoni način razmatra i kritukuje vlast, vođu, srpski narod, podanički mentalitet, mitomaniju, izopačen sistem vrednosti, ali brojne institucije vladu, crkvu, medije, posebno, televiziju.

Jedna od naših najpostojanijih, najpogubnijih i najskupljih kolektivnih zabluda i izvor mnogih velikih društvenih nevolja jeste bezuslovna vera u svemogućeg i bezgrešnog Vođu. Radoje Domanović sa svojom reskom kritikom podaničkog mentaliteta i mazohističke odanosti Vođi, koja je skupo koštala srpski narod, ništa manje je aktuelan i danas, nego što je to bio stodvadeset godina ranije, u vreme kada je napisao svoje antologijsko delo „Vođa“ (1901)!

Dubinska clanak

Veliki vođa u vizuri satiričara

O njemu Velikom, Mudrom vođi naši su aforističari (Aleksandar Baljak, Slobodan Simić, Rade Jovanović, Ilija Marković i drugi) napisali briljantne aforizme, dostojne da uđu u svetsku antologiju antidogmatske misli. Jedan od naših danas najubojitijih, najbeskompromisnijih i najznačajnijih aforističara, Ninus Nestorović, u svojoj najnovijoj knjizi Bože uprosti nam (Prometej, Novi Sad, 2020), svoje zaoštreno satirično pero uperio je na Velikog vođu.

Da li je društvu u kojem živimo tiranija ili demokratija? Odgovor Nestorovića je duhovit i tačan: Srbijom ne vlada tiranija, /nego buranija! Koji je to onda, od poznatih oblika vladavine? Sa stručne, politikološke i sociološke strane gledano ludilo je najčešći oblik vladavine u Srbiji, konstatuje ovaj naš aforističar. Izgleda da je ludilokratija tokom vekova postala naša tradicija, naša specifičnost i naša – sudbina.

Kad god sam pomislio da niko od nas

nije toliko lud da vlada Srbijom,

uvek se ispostavilo da jeste.

            Srbijom po nekom nepisanom pravilu ili adetu vladaju oni koji su arogantni, drski, impulsivni i psihički neuravnoteženi. Od Vođinog raspoloženja i čejfa zavise mnoge dalekosežne, sudbonosne odluke, te otuda svi pomno i zabrinuto prate promene mentalnog stanja Gospodara. Naš satiričar ironično, s tobož olakšanjem primećuje da je Vođi sada bolje.

Vođino psihičko stanje se značajno popravilo.

Na početku svoje političke karijere

svađao se sa celim svetom,

a sada se svađa još samo sam sa sobom!

Veliki vođa je autokratski tip vođe, on u svojim rukama drži svu moć, on je apsolutni vladalac i zato nema saradnike, već podređene kojima izdaje naređenja, a svojim podanicima on se obraća s božanske visine, opšti s njima isključivo jednosmerno, daje izjave, objave, saopštava naredbe i zabrane o kojima nema rasprave.

On je opsednut samim sobom, svojom veličinom, sposobnošću, vizijom, pameću i marljivim radom za „dobro naroda“. Zaljubljen je u svoju sliku koja se beskrajno multiplicira na plakatima, bilbordima i ne silazi sa TV ekrana, a ima ga, Bogu hvala, na gotovo svim televizijskim stanicama.

Skoro sve je u Srbiji moguće uraditi,

ali brod iz boce i vođu iz televizora

niko ovde ne može da izvadi!

 Ako pažljivo pročitamo Nestorovićevu, od aforizama satkanu satiričnu studiju Vođinog lika, otkrićemo bitne crte karaktera, koje se prilično poklapaju sa onim koje nalaze i psiholozi.

    Narcizam. Celokupnim svojim nastupom, ironičnim osmehom Vođa odaje svoju oholost i sujetu. Njegovu samozaljubljenost otkrivaju aforizmi u kojima su varirane teme Vođe sa televizorom, video-bimom i ogledanjem (redizajniran motiv Narcisa). On uživa u svom grandioznom Ja i živi u svom izmaštanom, idealnom, nepostojećem svetu, izvan realnosti.

    Impulsivost, nekontrolisani bes. Vođa ne trpi frustracije, osujećenje potreba, pa i na najmanju narcističku povredu lako pobesni, ako mu neko – voditelj, novinar ili opozicionar -, povredi sujetu. Tada reaguje nepromišljeno, nerazumno, na svoju, ali i na štetu svih nas.

    Arogancija, nadmenost. Vođa sadržajem i načinom govora, ali i mimikom, ironičnim, usiljenim osmehom, neprestano iskazuje svoju nadmoć i prezir prema drugima, podređenima (saradnicima, ministrima, građanima). Ubeđen je da se u sve najbolje razume, od filozofije, ekonomije, sociologije, medicine preko geografije, istorije, pa do fudbala.

    Prkos, inat, svađalački stav. Diktator je često u karakterističnoj pozi kočopernog, prgavog derišta koje tera inat sa građanima, opozicijom, „lažnom elitom“ i svetskim moćnicima. On se uvek bori sam protiv svih. A bori se i protiv sebe samoga, svađa se sa sobom i „živ se pojede“.

Naš satiričar je uspeo da izvrši preciznu psihološku analizu mentalnog sklopa jednog despota i da nam dočara njegovu najmračniju stranu. Ispod maske nacionalnog harizmatskog Vođe, otkriva nam lucidni satiričar, krije se sebična, bezobzirna, neosetljiva i narcistička osoba, koje iz sujete i inata često vuče bezumne, iracionalne, destruktivne i samodestuktivne poteze.

Tajna veza naroda i vođe

Ninus Nestorović na svoj originalni književni, satirični način preispituje složen i ambivalentan odnos Vođe i naroda, gde niko nije nevin. Jasno je da nema kulta Vođe bez njegove propagandne mašinerije koja ga kreira i koja, posredstvom medija, lansira božanski imidž. Ali isto tako ne sme se zaboraviti i to, da bez njegovih obožavalaca, bez podanika koji saučestvuju u stvaranju kulta, a onda ga pobožno održavaju i neguju, takođe, nema kulta savršenog, genijalnog Vođe. Ukoliko su podanici nemoćniji, neobrazovaniji i gluplji, utoliko u njihovoj projektovanoj, idealizovanoj slici Vođa postaje moćniji, mudriji, pametniji! Nestorović savršeno dobro razume i literarnim sredstvima artikuliše ovaj suptilni psihološki mehanizam.

Mi smo od budale napravili genija,

a onda je taj genije od svih nas napravio budale!

Podanici ne mogu da pobegnu od svog udela u biranju vlastite nesrećne sudbine. Učestvovali su u stvaranju destruktivnog čudovišta koje se predstavljalo kao spasilac, a onda kada se ono otrglo i kada je zgrabilo svu vlast, pokazalo je svoje pravo, rugobno lice i opasne namere. Tražili ste, gledajte! Imali ste priliku da birate i dobili ste što ste i tražili. Izbor je bio samoubilački. O tome, ne slučajno, iz terapeutskih razloga, aforističar govori u prvom licu množine, ne u trećem (lakše se guta gorka istina kada se kaže mi, a ne oni).

Mogli smo da biramo: ili on ili mi.

I mi smo izabrali njega.

Naš aforističar nemilosrdan je posebno prema fanatičnim pristalicama voljenog Vođe, onima koji oduševljeno svuda i na svaki način, bez stida, čak s ponosom pokazuju svoju bezrezervnu odanost. Majstor jezika, „namještanja riječi“, što bi rekao Vuk, Nestorović ovde u prvoj rečenici vešto uklapa često korišćenu, poznatu sintagmu, da bi u drugoj napravio sjajan, efektan i neočekivan ironičan obrt.

 

I dušom i telom ste uz vođu?!

A gde vam je mozak?

 

Vođa, koji leporečivošću, ulagivanjem i demagogijom opčinjava i zavodi narod, pokazuje se kao zloćudni zavodnik, koji ima nečasne namere prema zavedenom, nevinom narodu.

Čim je primetio da se narod zaljubio u njega,

Vođa ga je odmah odveo u mrak …

 

 Aforističar ovde jezički i stilski efektno koristi jedan vešto izabran dvosmisleni izraz „odvesti u mrak“, koji predstavlja metaforu za propast, ali istovremeno i zgodnu erotsku aluziju.

Narod zaljubljen u Vođu je nekritičan, zaslepljen i zavisan od svog objekta ljubavi. Masa, što je još Frojd lucidno uočio, sav svoj ego libido preusmerava na Vođu, na brižnog, svemoćnog Oca nacije. Zaljubljeni podanici mistifikuju predmet svog obožavanja, idealizuju i uzdižu Velikog vođu u odnosu na koga se oni sami osećaju mali, bespomoćni, nedostojni i potpuno zavisni. Bez Njega, bez njegove mudrosti i milosti, čini im se, ne mogu ni da prežive. On im daje usmerenje, nadu, energiju i volju za životom. Slušajući svaki dan na „čarobnom ekranu“ njegove beskrajne monologe, opčinjavajuće priče o zlatnom dobu u kojem živimo, o svetloj budućnosti, podanici postaju gotovo hipnotisani i neizlečivo zavisni od njegovih milozvučnih, obmanjućih govora.

 

Lakše bismo se odvikli od droge, nego od vođe.

Manja je zavisnost.

 

            A kada prođe čarolija, kada se ljudi malo otrezne, kad shvate da je ta vezanost za vođu pogubna, da ih Veliki vođa zavodi i upropašćuje, nastaje velika muka odvikanja od zavisnosti.

 

Naš narod se teško odvikava

od svega onoga što mu škodi.

Od alkohola, masne hrane, duvana, vođa …

 

Velika književna vrednost Nestorovićevih satiričnih dragulja je prevashodno u njihovoj izbrušenosti. U njima nema ničeg suvišnog, nepotrebnog. Njihova lepota je u jasnoći, preciznosti i kratkoći. Njegove jezičke strelice su ubitačne jer su dobro zaoštrene i nepogrešivo, laserski precizno pogađaju u samo središte mete, u najbolniju tačku. Nestorovićevi satirični aforizmi su krajnje promišljeni, duboko proživljeni i zato su istinski subverzivni, opori, gorki i surovo tačni.

Tajna veličine i neodoljive privlačnosti Nestorovićeve knjige Bože, uprosti nam je u izvanredno inteligentnom i strogom odbiru aforizama od koje je sačinjena. (Ne treba mnogo pameti pa pretpostaviti da i naš izvrsni aforističar može da „zadrema“ i da napiše po neki osrednji aforizam, ali je dovoljno mudar i lišen sujete, pa ga neće objaviti). Na gotovo svakoj stranici ove sjajne knjige, nalaze se biser do bisera. Zato što je tako jezički kondenzovana, a misaono, semantički gusta i slojevita, višeznačna, ona se čita koncentrisano, sporo, sa uživanjem književnog sladokusca, koji svakim ponovnim čitanjem otkriva nova značenja.

Foto: Stefana Savić

 

Витомир Теофиловић – БЛАГО НИШЧИМА ДУХОМ

Нинус Несторовић, Боже упрости нам, Прометеј, Нови Сад, 2020.

Наслов је, већ самим тим што је структурално фаворизован par excellеnce, нека врста прозора или врата у књигу. Позната је шаљива изрека писаца – а древни идиом каже да је у свакој шали пола истине – да им је најтежа прва реченица романа. Наслов има још већу тежину.

Боже, упрости нам је вишеструка реинтерпретација најопштије молбе Богу. Несумњиво је да форма множине изузима или подразумева појединачну вољу, односно да изражава све или неке видове колективног – групног, националног, општељудског – обраћања, но глагол упрости уместо глагола опрости изазива дилеме. Кад прочитамо књигу у целости, увиђамо да је тај колективни субјекат наш национ и то не само у овом времену већ од памтивека, а смисао се своди на нашу вечиту недораслост изазовима око себе, на вечито несналажење у времену и простору. То вечито несналажење и сходно томе вечито испаштање имплицира потребу за откровењем те толико велике тајне да нам је потребна Божја помоћ да је разаберемо. То баца сасвим друкчију светлост на аутоперцепцију нашег национа – не само да оповргава наш статус небеског, у сваком погледу узорног и зато Богу посебно драгог народа, већ ставља у сумњу и наше елементарно разумевање света и нашег положаја у њему. То је радикално оспоравање наше верске, моралне и умне изузетности.

   Критички став спрам сопственог друштва је сржна одлика сатиричног рукописа, а жестину сатире дозира смер друштвеног кретања – идемо ли ка изласку из невеселог стања или и даље срљамо у бестрагију. Уводни афоризам збирке јасно обележава тај смер: У нашој кући само стари отац зна шта је то демократија. Причао му деда… Наредни афоризам ефектно нам дочарава, аналогијом између политике и еротике, и наивну свест народа и манипулативни капацитет власти: Чим је приметио да се народ заљубио у њега, вођа га је одмах одвео у мрак… Три тачке уместо једне имају и поетичку и семантичку, социо-психолошку димензију: сценарио је ушао у реализацију, а знамо о каквом филму је реч.

   Цитирани афоризам осветљава психологију, а наредни, контрастом дословног и преносног значења, указује на технологију функционисања система: Сво наше богатство је завршило у иностранству. Паре и злато су изнели политичари, а деца су сама отишла!

boze uprosti nam
Karikatura: Petar Pismestrović

      Срби се непрестано диче континуитетом – постао је сржна одлика националног идентитета. Ту светињу рода свога наш сатиричар не пориче, али и не слави, видевши у њој и тамну страну: За разлику од љубави, мржња на овим просторима никад не остане неузвраћена. Штавише, ми смо мржњи и у континуитету менталитета дали почасно место: Мало је једна црква Покајница у Србији. Наше потребе су много веће! Презент и знак узвика наглашавају да је то традиција која цвета у пуном сјају a не у издисају, као што је код народа који мање од нас хају за традицију.

   Карактер наших односа са светом, од братских суседа до великих сила, у највећој мери обликован је ратовима, заштитним знаком свих народа брдовитог Балкана. Ратује се одвајкада због свега и свачега: Убијали смо у име Бога, и народа, и краља, и отаџбине… Ред би био да по том питању урадимо нешто и за своју душу!  Ако смо у давној историји имали бар какав-такав компас, у новијем времену изгубили смо све  координате: Прво смо гинули за краља и отаџбину, па за Тита и партију…

А за шта смо гинули последње три деценије, то још увек нико не зна!

Није ли чудно што во вјеки вјеков ратујемо за немуште циљеве иако општи циљ, по елементарној логици, треба да буде заједнички именитељ појединачних? Сатиричар сматра да је то зато што што смо огрезли у инерцији и препустили се сили власти као да је неумитна попут природних стихија вулкана, земљотреса, поплава: У рату те о свом трошку држава шаље, а црква испраћа на онај свет. Твоје је само да путујеш…

   Дијалектика друштвених процеса, разуме се, подразумева смену рата и мира – постоји време мира и време рата – каже нам и Књига проповедникова. Ни ми не можемо да избегнемо тај след, али у нашем поимању те вечне смене убистава и суживота, рата и мира, зна се шта нам је судбоносније, толико важније да нам је ушло у гене: Мир који склопимо морамо и да расклопимо. Да би и следећа генерација имала чиме да се игра. Рат је наш генетски код, мост међу генерацијама. Зато гајимо култ не само позитивних већ и негативних јунака, од научне историје до стрип-сторије: Не само да имамо злочинце за сва времена него и за све узрасте. А да би рат успевао да опстане и да се попут Феникса вине и из гробне тишине, нашли смо формулу која не може да омане, спустили смо ратни изазов готово на нулту коту: За рат је потребно двоје. Ми и још један.

   Клаузевицеву максиму о миру као рату другим средствима Нинус је прећутно прожео увидом мудрог Иве Андрића да у мутним временима шљам избија на површину. Некад су ратовође били на челу бојовника, а данас се много више цене кадрови: Срби су увек гинули за Србију од првог до последњег, али обрнутим редоследом. Па, докле стигну…

   Већина држава у свету прави јасну разлику између живих и мртвих. Наша власт их поштује подједнако – и као покојнике толико нас уважава да нам оставља на располагању изборно право: Неке изненађује то што овде мртви и даље гласају. Мене много више чуде живи.      

* * *

Случајно или намерно, афоризам изабран за наслов збирке – Боже, упрости нам! – налази се на 13. страни књиге, а број 13, можда то не знају сви читаоци, је симболичан број сатиричара. Обраћање Богу његовог  најоданијег народа синтагмом упрости нам подразумева прихватање свих Божјих налога и заповести, уз велику пред-молбу да им Бог учини своје захтеве и директиве недвосмислено јасним. Но, пошто је реч о сатири, није реч само о хришћанском каталогу већ и о световним налозима , пре свега о разумевању своје власти, која је spiritus mоvens свих збитија: Без помоћи државе све у Србији би брзо пропало. Чак и криминал.

Сходно простору, и време поимамо као тродимензионални систем прошлост, садашњост, будућност. То су међусобно зависни сегменти исте целине, повезани и преплетени многим нитима бога Хроноса. Истина о времену ретко кад је благовремена, увек касни. Метафора стара добра времена је ретро-утопија, плод накнадне памети. А поимање свог времена замагљено је предрасудама, тако да смо у свом времену увек далеко од истине о њему: Кад би мртви проговорили, променила би се наша прошлост. Да би се променила садашњост, морају да проговоре живи. 

Наше време је толико несносно да и спонтано прошлост поимамо као напредније и берићетније, као златно доба. А непрестано славећи накнадну памет, остајемо заробљеници прошлости. То је оксиморон у виду хронолошке инверзије: Прошлост у Србији увек иде испред свог времена.

Ако је прошлост бајка о нашим некадашњим врлинама, садашњост је, као предворје будућности, ода брзини и ефикасности: Данас је уписао факултет, данас га је и завршио. Тај ништа не оставља за сутра!

У цитираном афоризму порука је изражена фолклорном синтагмом – сатиричар често користи народне усмене умотворине у творби афоризама, али његово најбитније стилско својство је есејизам, односно микро-есејизам. Ради прецизнијег профилисања Несторовићевих афоризама, неопходно је укратко указати на одлике афоризма као жанра. Иако је најкраћа литерарна форма, афоризам је разноврстан и слојевит књижевни облик. У ранијој традицији, почев од свог родоначелника Хипократа из петог века старе ере, дуже од два миленијума, све до 18. века, афоризам је варирао од медицинског упутства или критичке опаске на рачун друштва, у обиму од једне реченице, до кратког есеја, који је каткад, као код Френсиса Бекона, досезао и читаву страницу текста. Од Ларошфукоа па до наших дана сведен је на две-три реченице, а последњих деценија махом се састоји од само једне реченице. Но и поред сведености на микро-форму, и данашњи афоризам је врло разнолик. Већина афористичара гаји најконцизнију форму, микро-синтезу конкретно-чулног и мисаоног исказа у оквиру једне реченице, али знатан број афористичара гаји опсежнији исказ, од реченице-две, каткад и три. Неки међу њима протежирају наративни или сценични дискурс, па имамо афоризме који су микро-приче или микро-драме. Други гаје есејизам – афоризме са својствима микро-есеја. Та разноликост у поетици афоризма присутна је и код најкраћих афоризама – морфолошку разноврсност омогућава и најпрегнантнији стил. Већина афористичара гаји све поменуте облике, неке више, неке мање, а код Несторовића је најмаркантнији есејизам, мада су ефектни и његови афоризми микро-наративног типа или са драмским набојем. Ево управо афоризма који, користећи древну фолклорну синтагму продаја магле и новије колоквијалне синтагме стални муштерија, образује вишезначни исказ: Политичари који нам већ деценијама продају маглу морали би да нам дају попуст. Ми смо им сталне муштерије. У истој зачењској гами је и поразни интроспективни увид: Требало би да престанемо да се бавимо хуманитарним радом, јер ми више не можемо ни себи да помогнемо.

Немоћ да ишта учинимо зарад своје среће, насловом наговештен лајтмотив читаве збирке, није последица наше брзоплетости већ је верни одраз нашег менталног и моралног стања, неспособност за решавање ни тактичких ни стратешких питања: Нормално је да су нам порази много већи од победа. Много дуже смо се и припремали за њих. Порази су наш заштитни знак, симбол наше свакодневице. А много лакше се постижу него успеси: Праг сиромаштва и није био нека препрека за нас. Већина становништва прескочила га је из првог пута.

Пад морала обрнуо је хијерархију вредности – коло среће се окреће, и политичка берза је врло динамична институција: Правите издајнике, а не патриоте. Боље се продају. То не важи за сиротињу рају већ за више, еманциповане слојеве друштва, а посебно за оне који нам капу кроје: И наши политичари иду трбухом за крухом. Од партије до партије. Прелетачи одавно нису феномен, нису догађај већ редовна појава. Политичара су, по принципу pars pro toto, идентификовали своје интересе са народним – пошто су представници народа, све што је њихово у вишем смислу је и народно. То народ не само да зна већ сматра и својом грађанском дужношћу да држави да све што им претиче од пуког преживљавања, а политички најсвеснији грађани то чине и више пута годишње: Држава моли све оне које је већ опљачкала да не праве гужву и да се мало помере у страну. Треба и остали да дођу на ред.

Могао би наиван читалац да помисли да смо ревносни само према властима, да смо пука послушна раја само према горе, а да смо занемарили међусобну солидарност. Таман посла, ми нисмо равнодушни ни према дављенику: Махање дављеника нама који смо били на обали није прошло незапажено. Махали смо и ми њему! Знак узвика казује да наше махање није било узгредно и једнократно, већ здушно и дуготрајно.

 Коришћење глагола (о)пљачкати и других речи са негативном конотацијом, попут лагати, красти, отимати… указује на једну крупну поетичку иновацију: сматрајући да алузије, говор између редова, више није учинковит; да за посредне, метафоричне оптужбе виновници нашег ужаса не само што немају слуха већ и не хају, наши афористичари све чешће огољују и адресирају поруке. Њихова поетичка девиза је: према свецу и тропар: Нема овде великих лажи. Нас лажу кратко и јасно. Огољени веризам, попут Золиног Оптужујем, умањује естетичност исказа, али изоштрава критику; критичка алузија је уступила место конкретној осуди. То се догађа кад догори до ноката, али изгледа да нама ни ова остензивна метафора бола није алармантна – навика је најјача одлика: Голи и боси су овде стално у моди. Сваке године избацимо нову колекцију. То је народни допринос вишој фази политичког развоја, обједињавању функција да би се уштедело у броју функционера: Политичари у Србији и лажу и краду. Они, дакле, нису само законодавна него и извршна власт.

Да ли смо ми мазохисти или смо само ментално заостали? Ни једно ни друго – нашли смо се у информативном вакууму. Радио-Милева се угасила (грађани немају пара за кафану), а нов информативни систем не одговара карактеру збивања у нашем друштву: За разлику од извештаја, догађај се прво монтира, па тек онда снима! Зато информације о нашим поразима веома дуго путују до нас. Вековима. Можда би повратак маниру комшијског говоркања и оговарања убрзао проток информација, али то би био атак на генијално откриће самог народа да је ћутање злато: Док неки тамо упоређују наше грађане са овцама, они мудро ћуте. Неће ни да бекну! Неко може да помисли да смо претерали са мудрошћу, да превише ћутимо, али није тако, још нисмо достигли праву меру:  Приликом хапшења је ћутао. Да је ћутао и пре тога, не би га ни хапсили.

Премда је својом критичком лупом осветлио мане и радника и сељака и поштене интелигенције, наш сатиричар зна ко је у државној пирамиди на врху и зато најодговорнији: Вођи свака част! Успео је да запосли много наших младих људи, и то широм света! Оцу нације Нинус је посветио пажњу читавим мноштвом афоризама, што се и подразумева за највећег Србина на планети: Вођу сви морамо да славимо и то сваки дан у години, јер он је живи светац.

* * *

Није Нинус благ ни према својој бранши – писцима, поготову сатиричарима, не оставља на миру чак ни нежне и танане: Он већ одавно држи књижевну дијету. Пише само танке афоризме!  Сви знамо да је стање у култури лоше, да се писци чешће кажњавају него награђују, али и од лошега има горе и тужније: Теже је писцу у Србији да дође до читалаца него до награда. Мање их има! Лако је критиковати друге, зато писац полази од себе, реторски користећи псеудо-ја форму: Моји афоризми су одлично скројени. Свакој власти лепо стоје. Но, није све тако црно: Слободе у Србији има, ал` није за употребу! А кад ћемо добити употребну дозволу, не знамо.

* * *

   Попут свих ранијих, и нова књига Нинуса Несторовића је догађај у нашој књижевној сатири – широка мозаичка слика наших друштвено-политичких прилика. Збирку афоризама Упрости нам, Боже читамо са двоструким осећањем – уживамо у мисаоно-стилским бравурама, у маштовитим и слојевитим метафорама; укратко, у врхунском књижевном умећу … а истовременемо  патимо што нам је описано стање ужасно и што прогноза није оптимистична. Као да у нама одјекује Нушићев стих У Србији прилике су таке у вечном презенту, који оспорава било какву наду да ће се у скорије време нешто битније поправити. Све мирише на питијску прогнозу да ће нам се стање и даље  погоршавати, али да пропасти нећемо. То је синтагма која не подлеже зубу времена јер је ћерка девизе нашег опстанка: Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине. Зато састанак наших врховника треба примити cum grano salis, као фиктивну а не фактичку вест: Састали су се државни и црквени врх. Спремају опело.

Ninus Nestorović za „Nezavisne“: Bez satire ovde bi bilo mrtvo more


Ninus Nestorović, jedan od najcjenjenijih savremenih srpskih aforističara, ove godine objavio je svoju šestu knjigu aforizama „Bože, uprosti nam“. Knjiga je objavljena u izdanju novosadskog „Prometeja“, a povodom iste Petar Peca Popović zapisao je da Nestorović ponovo promoviše Srbiju kao raj za aforističare.

„A taj se raj stalno uvećava! Što je nama gore, njima je bolje“, kaže Popović.

Inače, o Nestorovićevom aforističkom umijeću možda najbolju rečenicu zapisao je Pecin prezimenjak, novinar Predrag Popović.

„Ako je aforizam ‘dribling duha na malom prostoru’, onda je Ninus Nestorović srpski Maradona“, glasi pomenuta rečenica, a sam Nestorović o svom radu i novoj knjizi govorio je u intervjuu za „Nezavisne novine“.

NN: Koliko je objavljena knjiga danas za pisca lična satisfakcija, a koliko društveni fenomen vrijedan pažnje?

NESTOROVIĆ: U društvu u kojem sve veći broj ljudi želi da sa što manje rada ostvari uspeh, stekne slavu, zaradi velike pare, teško da mogu izneti tvrdnju da je knjiga koju sam napisao „društveni fenomen vredan pažnje“. Lična satisfakcija sigurno jeste, ali… Da li je samo to? Ako aforizme koje pišem citiraju moji školski drugovi, novinari, profesori fakulteta… ako su oni prevedeni na više od dvadeset svetskih jezika… ako se o njima pišu eseji, novinski članci… ako su zastupljeni u doktoratima, naučnim radovima… onda s punim pravom mogu da kažem da je knjiga, u izdanju novosadskog „Prometeja“ „Bože, uprosti nam“ postala društveni fenomen. Tražena je, dobro se prodaje, čitana je, citirana… Šta pisac može više od knjige koju napiše da očekuje?!

NN: Mnogi aforističari tvrde da su potcijenjeni u odnosu na književnike koji se bave drugim žanrovima. Kakvo je Vaše mišljenje o ovoj temi?

NESTOROVIĆ: Mislim da nisu potcenjeni. Kvalitet je kvalitet. Niti je svaki romanopisac Ivo Andrić, niti je svaki aforističar Jirži Lec. Književnost je danas skrajnuta sa velike scene. Svi pisci žele slavu, ali slave nema dovoljno za sve. Ima je samo za one najbolje ili za one koji su bliski vlasti i moćnim ljudima. Ne shvatam tu težnju i tu želju nekih mojih kolega satiričara (aforističara) da ih „priznaju“ pisci ostalih književnih žanrova. Ono što vredi kad-tad nađe put do čitalaca. Prema tome, treba samo biti uporan i posvećen pisanju. Rezultati sigurno neće izostati.

NN: Koliko je internet zahvalan za pisce kratkih formi?

NESTOROVIĆ: Internet je zahvalan za pisanje svih književnih formi, a naročito aforizama. To je najbrži medij. Zahvaljujući njemu odmah dobijaš povratnu reakciju o kvalitetu tvojih umotvorina i njihovoj „komunikativnosti“ sa čitaocima. Kada na Facebooku objavim ono što tog dana napišem, imam utisak kao da „igram“ (pišem) pred prepunim stadionom. Publika je u tom trenutku moj dvanaesti igrač!

NN: Satiričari su u prošlim vremenima često kažnjavani za izrečenu misao. Danas misli satiričara kao da ne dopiru do onih kojima su namijenjene. Koliko je to sa jedne stane dobro, a koliko loše za samu satiru?

NESTOROVIĆ: Danas smo svi mi, pa i satiričari, kažnjeni što živimo u ovakvoj (ovakvim) neuređenoj, korumpiranoj, osakaćenoj, poniženoj državi. Zar zaista misliš, kad to imaš u vidu, da vlast treba bilo koga od nas dodatno da kažnjava? Za sve nas je dobro da satira postoji. Da nije nje, ovo ovde bi bilo mrtvo more. Ljudi bi samo ćutali i plivali… dok se svi u njemu ne udave.

NN: „Politički otpad u Srbiji se razvrstava samo u dve grupe: na vlast i opoziciju“, kaže jedan od Vaših aforizama. Postoji li alternativa?

NESTOROVIĆ: Alternativa uvek postoji. Treba se okrenuti pravim vrednostima. Treba vratiti našem narodu dostojanstvo i veru u sebe. Porodica mora biti, kao što je i uvek bila, stub društva, a deca naše najveće bogatstvo. Školama i fakultetima treba povratiti ugled, a nauci i kulturi u medijima dati prednost nad šarlatanima i jeftinim sadržajima. A politički otpad? Njega treba smestiti tamo gde mu je mesto. Na smetlište naše istorije.

NN: Da li, uz postojeću političku situaciju na Balkanu, uopšte treba da strahujemo za budućnost satire?

NESTOROVIĆ: Za budućnost satire na Balkanu ne treba strahovati. Dolaze nove snage. Polako šilje svoja pera. Stasavaju. Spremaju se za boj sa iskrivljenom stvarnošću. Mi, stariji, svoj boj lagano privodimo kraju. Neke od nas je stigao umor, ali neki se još uvek ne predaju! Bore se! Do poslednje kapi mastila! Svi mi, i mladi i stari, činimo jednu armiju. Armiju satiričara koja se bori za bolji i pravedniji svet.

NN: Koje kolege iz Republike Srpske cijenite i mislite li da ovdje postoje dobri satiričari i aforističari?

NESTOROVIĆ: Cenim Miladina Berića, Bojana Bogdanovića, Jovu Nikolića i Stanislava Tomića. Dobro pišu, imaju svoj prepoznatljiv stil. Njihov doprinos (humoru i) satiri je veoma velik. Ostavili su u njoj dubok trag.

Neki od aforizama

  • Toliko smo se distancirali jedni od drugih da više nema šanse da se nečim zarazimo. Čak ni istinom.
  • Sve naše političare i najlakša povreda njihove sujete više boli od najtežih povreda ponosa, časti i dostojanstva naše države.
  • Od pisanja humora svuda u svetu može lepo da se živi, ali ne i od pisanja satire. Od tog može samo da se umre.

Intervju objavljen na portalu Nezavisne novine

ninus u nezavisnim

Нинус Несторовић у Књижевним есејима Витомира Теофиловића

НИНУС НЕСТОРОВИЋ (1965)

Нинусу припада посебно место у великом јату Београдског афористичарског круга. И жесток је борац против сваке силе и неправде и врло духовит, а формула која интегрише његов морално-политички ангажман и раскошну духовитост је рефлексивни црни хумор, са свим својим врстама и подврстама, од благе ироније до цинизма. Нинусов сет у једној антологији почиње афоризмом Није чудо што овде успешни људи ретко ничу. Сејемо их два метра испод земље. Тако дубока сетва није изводљива само ратарским средствима, потребно је дубље орање од тракторског, па је за тако дубоке укопе ангажована и народна милиција: Полиција не флертује са криминалцима. Она је с њима у озбиљној вези. Неупућени читалац може да помисли да Нинус претерује, да насиље цвета само ту и тамо, а да у читавом осталом простору теку мед и млеко, али није тако, а ево и зашто: У Србији се не зна да ли има више патриота или издајника. Све зависи од тога ко броји! А ко броји, тај нам и судбину кроји – прави нам и ред чекања и ред летења: Не могу главе тек тако да лете! Мора да постоји неки ред летења!

Из цитираних афоризама видимо Нинусову црнохуморну употребу и злоупотребу питомих колоквијалних синтагми успешни људи, озбиљна веза, ред летења… које непатриотски комбинује са непријатељским синтагмама, туђим нашем доброћудном менталитету: флертовање са криминалцима и летење глава… Такву смешу може да справља само неко ко нема здрав мозак, а да би ствар била гора и тужнија, у питању је мозак који се не може излечити: Покушали су да му пресаде мозак, али га је организам одбацио као страно тело! Да је реч о безнадежном случају потврђује и опаска која може да никне само у непријатељској глави: Наша држава је тежак инвалид. Недостаје јој рука правде. Такав ум може само наопако да резонује. Ево једне такве опаке опаске: Кад си на власти, мораш много да лажеш, иначе ти народ неће ништа веровати. Сатиричар овде, то би потврдио сваки патриотски психијатар, пројектује своју перцепцију власти – како би се он понашао да је, не дај Боже, освојио власт. У арсенал тако ужасних гласина спада и Нинусова опаска о вешању као чисто техничком чину, као произвољном хиру власти а не легалном средству обрачуна са непријатељем: Да би неко био обешен, нису потребни докази. Потребна су вешала.

А добро знамо д аза стање у друштву, за цветање криминала није крив крем друштва већ олош: Ђубре је криво што криминал цвета! Писац је толико обестан да тера шегу и са највишим, законодавним органом власти: Неопходан је преображај скупштине. Од јавне куће требало би направити поправни дом!

И кад помислимо да је Нинусово вербално непочинство отишло до ђавола, да ништа горе не може рећи, он нас изненади. Инсинуира да смо изгубили и компас, да не знамо ни ко је ко ни шта је шта: На почетку рата се увек поделимо на патриоте и издајнике, али тек на крају сазнамо који су који! И наше понашање је врло чудно, понашамо се необуздано као да смо владари света, и не знајући да смо у мрежи манипулације: Понашамо се као да смо пуштени с ланца, а нисмо… Има неупућених који мисле да премијер, пошто ретко гледа телевизију, не хаје за јавно мнење, а он све своје време жртвује ради јавног мнења – он га једини и ствара и моделира: Премијер из оправданих разлога не стиже да гледа телевизијски програм. Па не може он истовремено да буде са обе стране екрана! Креирање јавног мнења је из два разлога деликатан посао. Најпре зато што је мртав некад омиљени систем – демократија: У нашој кући само мој стари отац зна шта је то демократија. Причао му деда… А није лако оживети мртваца – сахрана се разликује сходно вери покојника: Свако је истину сахранио на свој начин. Они по католичким, а ми по православним обичајима! Писац зна да још једно политичко искуство, по аналогији са животним, има оловну тежину: Много теже је растати се са прошлошћу него са садашњошћу. Дуже везе је теже раскинути!

Погрешно је мислити да је лако живети у држави безакоња. И у таквој држави мора да се ради, а они који имају мале плате и на два-три радна места: Неко је полицајац, неко криминалац, а неко мора да ради оба посла да би преживео!

Радно искуство чешће је мана него врлина јер модерно доба изискује све новије технологије, па на младима свет остаје: Најмлађи комшија – прислушни уређај последње генерације! Ко у конкуренцији са младима не може да издржи домаћи темпо развоја, одлази трбухом за белим крухом у бели свет. Срећом, на том путу предност има већина, која не хаје за границе, а само мали број полазника на тај далеки пут мора да докаже ко је и шта је: Само паметнима треба пасош, јер глупост не зна за границе!

Срећа за наше сатиричаре је што су њихови главни јунаци највеће патриоте – наши млади политички кадрови не само да се не школују у иностранству већ неће да оптерећују ни домаће школство. Они су златни пример самообразовања: Наши политичари су праве патриоте. Нису се школовали на терет државе него су дипломе купили од својих пара!

Два друштвена слоја су самим својим положајем заштићена од свих мука и тегоба – они сасвим горе и они сасвим доле. Зна се ко су и какви су они горе, а ево како убоге срећнике нишче духом лапидарно описује наш сатиричар, мајсторски користећи наш најфреквентнији глагол немати: Благо сиротињи! Она нема чега нема!

Можемо ли претерати у чишћењу редова, па постати крње друштво? Не, ми имамо толико вишка у свакој фели да ћемо увек бити друштво и по: Не само да имамо злочинце за сва времена, него и за све узрасте!

 

& & &

Нинус је добио толико признања и награда да је по његов углед опасно све их навести – могу читаоци да посумњају да ли је он стварни или тобожњи сатиричар. Та сумнња би била оправдана да је награде добијао од државе, односно власти, али није. Добијао их је од поклоника сатире што је жестоко критиковао и магијом смехотворца исмевао власт. Површан читалац може на основу Нинусових афоризама да помисли да у нашој држави ништа не ваља. Далеко од тога: у нашој држави не ваља само оно што је Нинус описао – све друго је толико лепо да је и Нинусовом магичном перу било неописиво. Зато је он као и остали сатиричари нашег времена и простора изабрао оно што је лакше, а све лепоте препустио писцима ода, талентима какве смо срећом увек имали у троцифреном броју.

Витомир Теофиловић

Intervju sa Ninusom Nestorovićem – Dnevne novine DAN

Ako nam Bog uprosti, rjeđe ćemo ga moliti da nam oprosti

Poznati aforističar Ninus Nestorović nedavno je objavio knjigu „Bože, uprosti nam”, koja je, slobodno možemo reći, „podigla region na noge”. O svojoj novoj knjizi, literaturi, satiri, ali i mnogim drugim temama, Nestorović govori za „Dan”.

DAN: Nedavno je objavljena Vaša nova knjiga „Bože, uprosti nam”, koja je za kratko vrijeme skrenula pažnju javnosti. Šta i koliko sve Bog treba da nam uprosti?

Ninus: „Bože, uprosti nam”. Ovo je zaista čudno obraćanje Bogu. Obično ga molimo da nam oprosti ili da nam pomogne, kad nešto loše uradimo ili to „nešto” uopšte ne znamo da uradimo. Ja sam došao do zaključka, da bi bilo najbolje, da sve što nam nije jasno i što ne možemo da shvatimo, Bog nam sve to lijepo UPROSTI, pa ćemo ga poslije toga mnogo rjeđe moliti da nam pomaže ili da nam prašta. Tako bi i za nas i za njega bilo najbolje!

DAN: Koliko se ova Vaša knjiga razlikuje od prethodnih?

Ninus: Zrelost dolazi sa godinama… Valjda su svi oni gradovi, u kojima sam živio, Smederevska Palanka, Mladenovac, Novi Sad, Tuzla, Prijepolje, Beograd, Paraćin i Bačko Petrovo Selo (kažu, odakle ti je žena, odatle si i ti) doprinijeli da sazrim kao pisac i da moji aforizmi budu životniji, realniji i da su bliski i razumljivi, kako profesoru fakulteta, tako i svakom običnom, radnom čovjeku na ovim našim prostorima. Iskreno mislim da je ova moja knjiga zrelija od prethodnih. I što je još važinije, životnija je i bliža narodu!

DAN: Kakav mora biti jezik aforističara?

Ninus: Da bi pisao vrhunske aforizme, nije dovoljno samo da imaš „oštar” jezik. Neophodno je da posjeduješ i književno ludilo. Da stalno pomjeraš granice hrabrosti, sadržaja i forme.

DAN: Omiljeni aforizam?

Ninus: „Da moram danas ponovo da izaberem zanimanje, prije bih bio vođa bande, nego profesor fakulteta. Ne zbog para, nego zbog ugleda.”

DAN: Na koji način uspijevate pronaći inspiraciju za vrstu stvaralaštva kojom se bavite? Jesmo li plodno tle za to?

Ninus: Inspiraciju za pisanje aforizama ne moram da tražim. Ona traži mene. Ima je svuda. Važno je izabrati samo prave teme. Pucati isključivo bojevom satiričnom municijom, a ne ćorcima, ciljati u glavu, a ne u noge… Biti precizan. I rezultat neće izostati.

DAN: Da li ste kada „stradali” zbog aforizma?

Ninus: Već trideset godina u mojoj zemlji, Srbiji, dešavaju se stvari zbog kojih je stradala većina njenih građana: moralno, materijalno, finansijski… Dešavaju se ratovi, ubistva, prevare, pljačke, poniženja… Zbog toga sam ja stradao. Zbog toga smo svi stradali. Poražavajuće je to što mnogi od nas toga nisu svjesni. Neuporedivo manje sam stradao zbog pisanja aforizama…

DAN: Da li je žanr kojim se bavite zapostavljen u odnosu na druge književne žanrove?

– Knjiga „Bože, uprosti nam” predstavljena je čitaocima „Politike”, „Dnevnika”, „Dana” i mnogih drugih dnevnih, nedjeljnih i književnih novina. Aforizmi iz nje citirani su kako u Srbiji, tako i u Bugarskoj, Crnoj Gori, Slovačkoj, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Poljskoj, Rumuniji… Da li na osnovu ovoga možemo da tvrdimo da je aforizam kao žanr zapostavljen. Naravno da ne! Sve što valja i što predstavlja književnu vrijednost nađe put do čitalaca.

DAN: Gotovo da su Vaši aforizmi postali toliko citirani da se prosto nekada čini da je pitanje autorstva ugroženo… Kako se boriti protiv toga?

Ninus: Uspio sam u onome što sam želio. Ljudi znaju da postojim i da je ono što pišem oštro i beskompromisno. Moji aforizmi su prepoznatljivi. Bodu oči. Komuniciraju sa čitalačkom publikom i izazivaju njenu reakciju. Oni na lica čitalaca ne donose samo smijeh, nego i suze.

DAN: Šta biste savjetovali mladom aforističaru?

Ninus: Mladog aforističara, kao i svakog mladog čovjeka, savjetovao bih prije svega da bude svoj i prepoznatljiv. Da bude hrabar. Da mnogo čita i da prati šta pišu ostale kolege iz regiona, jer od njih može mnogo da nauči. Da bude uporan i da ima svoje JA!

DAN: I Srbi i Crnogorci vole ordenje. Skoro ste dobili i priznanje u Makedoniji. Šta za Vas znače priznanja za satiru?

Ninus: I Srbi i Crnogorci vole ordenje. Vole odlikovanja. Vole nagrade. Vole da ih hvale. A što bi se ja onda razlikovao od ostalih?! I ja sam samo jedan od nas! Dakle, prija svaka pohvala, svaka nagrada! Treba ih samo zaslužiti…

Intervju objavljen u podgoričkom DAN-u.

Без лажи и пренемагања – нова књига Нинуса Несторовића

На недавно одржаном 21. Међународном фестивалу афоризма и карикатуре – Струмица 2020, познати наш афористичар Нинус Несторовић награђен је Златном плакетом за афоризам.

Ово признање представљало је најбољи могући увод у излазак његове нове књиге „Боже, упрости нам”, објављене под окриљем новосадског „Прометеја”.

На корак смо од тога да сазнамо колико је дубока провалија испред нас.
Моја жена је као аутомобиле. И она у граду више троши него на отвореном.
Људи су некада били наше највеће богатство, а онда је то богатство почело да нам се расипа.
За разлику од боксера, будале су распоређене само у три категорије: полутешка, тешка и супертешка.
Благо онима који се радују нашој несрећи. Увек имају разлога за радост!”…

само су неки од готово 800 афоризама сакупљених у овој књизи, за које проф. др Ратко Божовић каже да представљају “нове прилоге за глосаријум нашег пропадања“.

„Код афористичара сатиричног смера, какав је Несторовићев, нема ни лагања, ни пренемагања, ни сентименталности. Он говори у своје име, али и у име оних који нису у прилици да се успротиве проклетству поништавања вредности људског дотојанства. Кад брани слободу, правду и вредности, кад брани човечност, чини то јасно да јасније не може бити. Био је то његов пут до прочишћеног афоризма као неумољиве мисли наше суморне садашњости. Показало се да такав афористичар није само паскаловска трска која мисли, већ и трска која пробада чиреве људске трулежи“, оцена је професора Божовића, уз опаску да су духовито оштроумље и критички ерос само део стваралачког идентитета сваког афористичара од креативног формата – „какав је Несторовић“.

Karikatura: Petar Pismestrović

„Боже, уптости нам“ је шеста Несторовићева књига афоризама, након „Изгужваних мисли“, „Сизифе, Србине“, „Нераскидиве везе“, „Војне тајне“ и „Ћути и пливај“. За рок критичара, новинара и писца Петра Пецу Поповића, у питању су „нове умотворуине мајстора штитоноше из елитног ешалона Александра Баљка“. „Ако је прихватимо мишљење да је афоризам ‘роман без сувишних речи’, онда Нинус Несторовић одавно заслужује статус нашег романописца класика! Без обзира на његов став да је афоризам књижевно дело у којем писац има веома мало простора за доказивање, сам Несторовић низом истинских бравура-каламбура указује колико прави дриблинг духа у скученом пределу нуди шансу за шире сагледавање наше средине и овог времена“, истиче Поповић, додајући да је у земљи у којој „више не оплакујемо мртве  – само живе“, драгоцено смејати се и мислити над књигом „Боже, упрости нам“.

М. Стајић

Чланак објављен у новосадском Дневнику