Recenzije

Posted: maj 26, 2011 in Recenzije

Milan Todorov, satiričar:

Aforizmi  Ninusa Nestorovića imaju jedan novi, moderan i šarmantan, rekao bih, mangupsko velegradski pristup ozbiljnim društvenim temama. Upravo ta nekonvencionalnost na kojoj Nestorović verovatno nesvesno insistira, čini ga  prepoznatljivim i popularnim piscem. Ne bi trebalo zanemariti ni njegov  izraženi smisao za estradno kazivanje aforizama (isto kao i Čotrićev) koji doprinosi popularizaciji vrste. Uostalom, svojevremeno je tako mladi Matija Bećković harao beogradskim književnim mitinzima popularišući liriku satirične provenijencije i to sa ogromnim uspehom. Aforističari moraju danas da koriste javne književne večeri da bi probili gluvi zid birokratskih struktura u književnoj kritici i forumima koji izdvajaju novac za muziku, recimo, a za aforizam ništa. Aforizam je, najzad, najprijemčiviji vid književnog obraćanja svetu u doba Interneta i nestašice vremena.

Edvard Jukić, novinar:

Ninus Nestorović nije od onih autora koji plene zavodljivim rečenicama koje mame smeh. Njegovi aforizmi su opori, podsećaju na ratove devedesetih, počinjene zločine, neograničenu vlast vođa u totalitarnom društvu, raspad morala, siromašenje srednjeg sloja, korumpiranost političara, sveprisutnu glupost i licemerje…

Nenad Mandić, novinar:

Kad neko počne da pegla izgužvane misli i proglasi Sizifa Srbinom, sigurno čuva neku vojnu tajnu, pa samim tim dolazi u neraskidivu vezu sa ulicom i počne da mi sli o sebi da je kralj. Iako prva rečenica deluje nepovezano, iskošene reči odaju dela novinara i aforističara Ninusa Nestorovića. Čovek je zahvaljujući efikasnim, duhovitim rečenicama dobio najznačajnije nagrade i jedan je od najcenjenijih likova iz Beogradskog aforističarskog kruga. Kad Ninus napiše aforizam, nema milosti! Hrabar je, nema šta! Valjda zato na njegovom sajtu lepo piše:“Čitate na sopstvenu odgovornost!“

Predrag Popović, novinar:

Ako je aforizam „dribling duha na malom prostoru“, onda je Ninus Nestorović srpski Maradona.
Na svom sajtu, Ninus upozorava konzumente njegovih dela da ih čitaju „na vlastitu odgovornost“. Čak i oni koji nisu imali prilike da se suoče sa njegovom satirom, lako će u njoj prepoznati i sebe i svoje društveno okruženje…

Profesor dr. Ratko Božović :

„Što se aforizma i inteligencije tiče, baš kao i nedvosmislenosti aforizma, to se u najvećoj meri odnosi i na satirično stvaralaštvo Ninusa Nestorovića. Njegova ironična smehovitost pripada onoj vrsti humora koju je Oskar Vajld bliže odredio kao „intelekt dok švrlja“.

Milan Beštić
predgovor za knjigu „Izgužvane misli“

…Brojni su Nestorovićevi  aforizmi vredni pažnje i analize, kako po tematskoj obuhvatnosti, tako i po nivou stila. Uspešan je u uočavanju paradoksa koji sam predmet aforističarskog uobličavanja u sebi nosi, ali i u upotrebi retoričkih stilskih sredstava kojima se postiže paradoks u izrazu, što iskazu daje umetnički oblik.

Rade Jovanović
predgovor za knjigu „Neraskidiva veza“

Očigledno je da je Ninusova treća knjiga sreća za srpsku satiru i aforistiku i izuzetan poklon za brojnu čitalačku publiku i poklonike ove literature. Mada autorova sreća neće biti kompletna dok ne doživi da mu se i sopstveni narod, ne Sizifofski, ugura, već dostojanstveno i gospodski ušeta u Evropu i u treći milenijum, makar po cenu da aforističar Ninus ostane bez posla. (Verovatno istovremeno kad i Sizif završi svoj posao!).

Međutim, plašimo se, vaspitno-obrazovni efekat Ninusove NERASKIDIVE VEZE biće, na žalost, još jedna potvrda stare istine našeg naroda: „Pametnima ne vredi pričati (niti pisati). Oni sve razumeju!“ Ostali Srbi su u „neraskidivoj vezi“ sa nebeskom Srbijom.

Slobodan Simić –
predgovor za knjigu „Vojna tajna“

Ninus – ime i zaštitni znak. Ime – našeg aforističara iz prve postave Beogradskog aforističkog kruga. Zaštitni znak – dobrog, veštog i kvalitetno napisanog satiričnog aforizma. A zaštitni znak nije lako napraviti. Počelo je to od prve Ninusove knjige „Izgužvane misli“ iz 1997. godine, gde je najavio talenat, preko odlične i kvalitetne „Sizife, Srbine“ iz 1999. godine, posle koje je usledila i Vibova nagrada 2000. godine, do najboljih „Neraskidivih veza“ iz 2003. godine koja je potvrdila iskazani kvalitet i uvela aforističara u društvo najboljih. Kroz tu kratku, za aforističara prekratku istoriju od samo šest godina, mogao se pratiti rapidni razvoj i napredak nadarenog pisca. Izraženog nerva za satiru i satirično, on je „iz svih oružja“ raspalio po gluposti, licemerju i hipokriziji na svakom koraku i u svakom pojavnom obliku. Posebno mu se mora odati priznanje za izuzetnu literarnu i ličnu hrabrost, jer je svoje najoštrije, najubojitije i najkritičnije aforizme pisao i objavljivao u vremenu mraka i ratova, kada su razum i poštenje, zajedno sa mnogim razumnim i poštenim ljudima, bili prognani daleko od ovog govornog područja.

PEČAT VREMENA

(Antologija novosadskog aforizma) 2003.

POD LOKALNOM  eNES-TEZIJOM

 1.

Ako ćemo ab ovo sve, je počelo, 24. novembra 1833. godine. Pavlu Jovanoviću, advokatu ovdašnjem i potonjem senatoru varoši novosadske, rodilo se muško dete. Tada niko ni pretpostavljati nije mogao da će od tog žgepčeta stasati čovek koji će svojim delom umnogome doprineti da nje gov rodni grad postane kulturno središte srpske pismenosti XIX stoleća. Zato što „nam je Zmaj bio na početku“, kako je rekao Duško Radović,Novi Sadćemo vazda doživljavati kao zavičaj dečje pesme. Ispostavilo se, međutim, da nam je Zmaj „bio na početku“ još nečeg što će na našoj književnoj sceni s kraja minulog veka biti definisano kao fenomen, koji će izboriti primat najvitalnijeg literarnog žanra srpske književne produkcije. Naravno, reč je o satiričnom aforizmu. Koncipirajući svoju antologiju Istorija afokalipse, Aleksandar Baljak će u predgovoru reći da „je opredeljenje za Jovana Jovanovića Zmaja kao začetnika savremenog srpskog aforizma bilo jedino kvalitativno i kvantitativno opravdano u delu samog autora“. Pošto se radi o autoru u čiji vrednosni sud ne treba sumnjati, ne možemo a da ne primetimo, i to s ponosom, da pomenuta Istorija počinje aforizmima dvojice rođenih Novosađana: rodonačelnika Zmaja i dr Ilije Ognjanovića Abukazema. Ali to je istorija i da nam nije u njoj Zmaja na početku, teško da bi joj se nekim drugim valjanim povodom, bar kad su u pitanju ovakvi i slični izbori, uopšte vraćali. Mudrolija pomenute dvojice u ovoj knjizi zato i nema, jer bi u kontekstu samog projekta delovale anahrono. Ovako na „groblju umova“, kako je Božidar Knežević definisao biblioteke, oni su, eto, ti Zmajevski rečeno – Svetli grobovi „koji sijaju svakom naraštaju“ … „i spajajući vek sa vekom“ … čine ovu priču o novosadskim aforističarima ozbiljnijom, studioznijom, smislenijom, a s izvesnom dozom diskretne prečanske narcisoidnosti i lepšom.

2.

„Naslednici svetog žara“, shvativši da im u amanet nije ostalona šta, potražiće svoje uzore na drugoj strani. Početkom šezdesetih godina XX veka, poljak Stanislav Ježi Lec (Hej Sloveni!), skrojiće aforizam po meri čoveka svog vremena. Njegove razbarušene misli naprečac će osvojiti istok Evrope i steći brojne pristalice. Za polovično lenje Srbe ta romaneskna struktura u dve reči bila je Bogom dana, dok su, pak Crnogorci ostali verni svom epskom pevanju i mišljenju. Mladi i gnevni buntovnici s razlogom, spontano su se priključili tom pokretu otpora. Ovladavajući kratkom satiričnom formom i stilskim vežbama iz demokratije, započela je borba neprestana. Uz Jež, najpre u studentskim, a onda i dnevnim listovima otvarali su se prostori za plasiranje i drugačijih mišljenja. Ti iznuđeni gestovi dobre volje bili su obični propagandni trikovi kojima je režim pred zapadom glumio svoju tobož demokratsku orijentaciju, a ona je podrazumevala kakvu-takvu slobodu govora. Takav poligon za bojevo gađanje ćorcima, ustrojio je 1955. godine, i novosadski Dnevnik. Jedanput nedeljno izlazio je podlistak za humor i satiru Koprive. S početka preovlađujuća je bila zastupljenost crtane forme, a kasnije sve više prostora dobijali su i pisci. Koprive su u principu bile nekad više, nekad manje loše, jer su se sva politička previranja održavala kako na kvalitet objavljenih tekstova, tako i na, vremenom, sve niži rejting autora koji su bili spremni na saradnju. O nekim visokim dometima objavljenih priloga, u listu koji je bio organ Socijalističkog saveza radnog naroda, ne može se govoriti, ali činjenica je da su gotovo svi Juvenalovi sledbenici iz ovog izbora svoje priloge, u nekom periodu, objavljivali u Koprivama, počev od Miroslava Antića pa do Ninusa Nestorovića. Čak i prva zbirka nekog novosadskog autora, Aformalizmi Lazara Dovnikovića, koju je objavila Matica srpska u ediciji Prva knjiga, 1968. godine, predstavlja izbor aforizama objavljenih u pomenutom podlistku. Pored Kopriva, kratku satiričnu formu savremenih stvaralaca objavljivao je još studentski list Index, pojedina revijalna izdanja Dnevnika, kao što su Veseli svet ili Osmeh, a sporadično i književni časopisi Polja i Stražilovo. Uz Veselo veče i kabaretsku emisiju Vesela vetrenjača Radio-Novog Sada, koja je negovala stil nešto drugačijeg senzibiliteta i slala ga kroz etar, vladao je privid o velikim mogućnostima koje su bile pred sve brojnijim autorima. Mnogi od njih svoj sporni talenat ni do danas nisu uspeli da razviju, ali pojedinci su svoju šansu ipak iskoristili.

Tako je stasavala jedna nova mlada i hrabra generacija mladih novosadskih satiričara. Svoje prve knjige aforizama objaviće 1972. godine Radivoje Dangubić, Umesto istine (izdanje edicije Stražilovo), Ilija Marković, Vetrokazi-putokazi (izdanje Zadruge pisaca iz Beograda), kao i Šandor Bogdanfi, Ćutanje nije zlato (izdanje Matice srpske). Sloboda će se polako osvajati a do svojih prvih štampanih zbirki uskoro će doći i ostali. Ipak kritički intonirani rukopisi, čak i oni najbezazleniji, nikad nisu bili rado viđeni na stolovima urednika izdavačkih kuća. Možda zbog toga nije zgoreg pomenuti ediciju Stražilovo koja je imala i sluha i hrabrosti da objavi prve ili potonje knjige gotovo svih novosadskih satiričara, onako kako su već stasavali.

Velike lomove koje je donela poslednja decenija minulog veka, bar tako se uprama mislilo, najspremnije su dočekali aforističari. Već pomenuti pokret otpora nazvan Beogradski aforistički krug objedinio je autore iz čitave države (?) u nameri da zada odlučujući udarac jednoj ideologiji koja je polako ali sugurno trošila svoje poslednje godine. Naivno se verovalo da prejaka reč može ubiti sistem. Pokazalo se, ipak, da ne može. Moćnici su to shvatili na vreme pa je sloboda govora bila jedina sloboda koja vam je u Srbiji bila gotovo zagarantovana. Ali sve verbalne diverzije koje je izvodila intelektualna gerila, odvijale su se daleko od očiju i ušiju javnosti. Getoizirani, u svojim urbanim enklavama, aforističari su preventivno delovali na mentalno zdravlje onog dela populacije koji je već bio u opoziciji. Dok je zemlja krvarila, oni su je držali pod anestezijom.

3.

Ako ćemo pošteno i otvorenih karata, gledajući ovaj izbor on je po svemu nalik špilu „mađarica“. Dobro, fali tu koja do tridesetdve, valjda su se gdegod zaturile, tek frapantan je gotovo identičan odnos: četiri asa, par onih jačih karata i ostalo. Izbor je, dakle, i afirmativan i informativan. Šta je više zavisi da li brojite uspele aforizme ili uspešne autore. Mada je pojam uspešnog relativan, krenimo ipak od autora, čisto da vidimo ko je ko u tom novosadskom isečku.

Miroslava Antića poznajete, dakako, kao pesnika. Od onoga što je napisao najbliži aforističkom izrazu bio je u knjizi namenjenoj deci, Olovka ne piše srcem, koja je pravljena po uzoru na onu zamišljenu, koja piše srcem, tandema Rupnik-Nešić. Dva koja se nalaze u ovom izboru su pre studije za aforizam no aforizmi, a spoj trivijalnog i poetskog nije dao očekivani rezultat dostojan Antićevog renomea.

U tu grupu pisaca koji po vokaciji nisu aforističari spadaju još i Šandor Bogdanfi, kao neka naša skromnija varijanta Erkenjia čije su minijature redukovane do gole poruke: novosadski Kišon, Đorđe Fišer, čije auditivne opaske bez njegove interpretacije, najblaže rečeno – deluju neubedljivo; te Pavle Janković Šole i Dragimir Popnovakov, koji aforizam najčešće svode na već viđen deskriptivni paradoks.

Boje Novog Sada u dijaspori, kao aktivni članovi Beogradskog aforističkog kruga brane: Ilija Marković, Radivoje Dangubić, Milan Todorov i Ninus Nestorović.

Ilija Marković je valjda najproduktivniji. On je vešt hroničar budućih događaja. Zato što ide ispred svog vremena, svoje aforizme objavljuje u formi rokovnika. Na vama je samo da stavite datum. Tako se danas piše istorija. Ilija beleži teze, a Marković aniteteze. Otuda je u njegovim ilijadama toliko protivurečnosti. Na njima je izgradio svoje delo.

Ime i delo Radivoja Dangubića su takođe protivurečni, ali Dangubić nije toliko angažovan koliko Marković. Skloniji je univerzalnim temama, a aforizmi su mu bazirani na kontraindikovanom logičkom oponiranju tezi. Kao i Laub zagovornik je mišljenja da su aforizmi poluistine, što se lako da zaključiti iz naslova njegove prve knjige – Umesto istine.

Milan Todorov je najpre pisao satirične priče, potom pesme, da bi na kraju svoj izraz sveo na najmanji zajednički sadržaj.Pokratkom postupku napisao je dve knjige. Iz ove druge shvatili smo da je pisanje Sirotinjska zabava. Međutim, iz vlastitog iskustva mogao je zaključiti da biti na suprotnoj strani ne znači i ostati uskraćen za uzbudljiv seksualni život.

Ninus Nestorović je najmlađi izdanak novosadskog ogranka prestoničkog aforističkog kruga, koji je rastom dosegao najviše domete. Poigravanje asocijacijama i kolažiranjem citata on uspeva da postigne bravurozne spojeve tako da se kolokvijalni govor nenametljivo prevodi u viši stepen umetničke obrade. Ne rasipa se preterano, već svoje aforizme gradi studiozno i natenane. Da je tolerantniji prema drugima nego prema sebi, kazuje i to što je izbor njegovih aforizama za ovu antologiju sačinio Aleksandar Baljak.

Od štihova vredi pomenuti još Dovnikovića, koji je na žalost poodavno bacio pero u trnje, Erdeljanina koji često dozvoljava da ga ponesu strasti pa time optereti i svoje aforizme, Ratkovića koji je valjano ispekao taj prokleti spisateljski zanat, ali je ostao u nečemu nedorečen, Dučića sa još nedovoljno pročišćenom formom…

Moglo bi se tako o svakom reći po nešto, mada mislim da nema potrebe. Ovaj grupni portret s damom takav je kakav je. Svako je na svoj način rekao šta je imao. Autori aforizmima, priređivač izborom istih, a moja malenkost ovim tekstom. I svako od nas misli da je u pravu. A, da prafraziram Iliju Markovića: Biti toliko u pravu bilo bi nepristojno.

Advertisements
komentari
  1. rade jovanovic kaže:

    Prvi utisak izuzetan. Drago mi je, Rade

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s